Kada je čovek umoran od Londona, umoran je od života

Semjuel Džonson, tvorac prvog engleskog rečnika

Vratila sam se odavno. Između sletanja aviona nekadašnje law cost kompanije i uletanja u mnoštvo pikova prvog talasa korone, prošlo je nepunih mesec i po dana. Prvo sam povredila koleno na zaleđenom Tremu i zaglavila tri nedelje u ortozi, a zatim su četiri zida postala moja sudbina. Na imobilizaciju noge nadovezala se higijenska Olimpijada u pranju povrća, ključeva, naočara, đonova i posebno ruku u rastvoru sode bikarbone, ne kraće od 48 sati, disanje na sisaljku i overavanje u glavu komšija posrnulih od temperature. Da sprečimo širenje. Najveće pošasti koja se nadvila nad nedužnu planetu otkad znam za sebe. A nisam mala. Nisam sigurna ni da se šalim. Dok ovo pišem nalazim se na virtuelnoj plaži dok čekam da me zvekne treći talas. Srećnici koji su se već okupali u prethodnim talasima i preživeli bez vidljivih oštećenja i dalje ne mogu preko. Jer su, iznenađujuće kako to kod budala uvek biva, turizam i saobraćaj prestali da postoje. I dok očekujem da vaučeri za otkazane letove, hotelski smeštaj, letovanja, zimovanja, produžene vikende postanu bezvredni papiri, opričaću kako je to bilo nekad. U vreme jeftinih letova, Booking.com-a, kraćih dogovora za penjanje na Damavand ili vikend u Berlinu. Što je još važnije pisaću o Londonu, mojoj velikoj, a kako je krenulo i poslednjoj ljubavi.

London je za mene mitski grad. Ili proizvod najluđe mašte. Nešto kao Hogvorts. Gde žive, školuju se, rade, stvaraju, dokoliče na nerazumno visokom nivou mali i veliki čarobnjaci/čarobnice. Takođe je i centar sveta. Onog koji nam je do danas poznat. Zato moja zapažanja možda nisu realna, ali su od srca.

Retko se prepuštam slučaju. Tako sam i sad zahvaljujući pomoći prijatelja iz sveta jezičara (profesorki engleskog jezika) pronašla agenciju koja za minimum para pruža maksimum udobnosti i kajanja. Dobro ne baš za minimum para. Ali bez kajanja. Već na aerodromu sam osmotrila uglavnom žensku grupu radoznalih ljubiteljki krune i Ričarda, koji će se pokazati neumornim u otkrivanju onih podataka o Londonu koji se smeju otkriti, a da vas zbog toga ne ubiju.

Trudila sam se da dišem duboko i ne vrištim na sve što opazim kao da su se Bitlsi ponovo okupili. Što nije bilo lako. Dok smo leteli iznad Alpa bukvalno sam zalepila nos za onaj okrugli prljavi prozorčić prebrojavši sve lednike i vrhove preko 3000m. Iznad Londona sam već postala opasna po okolinu. Jer je dan bio vedar i kroz par oblačaka se videla Temza i sve što ću kasnije opevati u jednom junačkom epu. London Aj, Big Ben, Šard, London Bridž, Tauer,Katedrala Svetog Pavla, Siti...

Moj engleski je školski. Gimnazijski iz onih vremena kad su škole imale edukativnu i donekle vaspitnu ulogu. Tako da odlično razumem, da ne kažem strastveno uživam slušajući British English izgovor, bez imalo nade da ga sama steknem. Sluh sam u trenu sletanja naštelovala na engleske milozvuke, a ovi su dolazili sa svih strana. Aerodrom Hitrou je ogroman, ali kao i sve u Londonu efikasno organizovan. Kad sam nakon tog prvog odlaska u avgustu ponovo otputovala u London (da ne propadne viza) krajem januara ove biblijske nepogode zvane 2020, bila sam potpuno spremna na avanturu bez vodiča. Tada sam sletela u Luton, znatno manji aerodrom sa putokazom u bojama, koji je ukazivao ne samo na pravac kretanja nego i na trenutak kada da izvadite pasoš iz torbe i kako da ga okrenete da biste ga pokazali policajcu. Tog puta sam pripremila i kraći monolog i recitaciju za ulazak u zemlju. Kod koga, zašto, kako i koliko idem. Bespotrebno. Samo su me podsetili kad mi ističe viza da se ne zablesavim u šopingu pa da moraju da me deportuju.

Dakle upravo sam sletela, sa zebnjom čekam kofer koji nikako da se pojavi i još većom zebnjom osmatram nesrećnika koji popunjava formular za izgubljeni prtljag. Rackin trokrilni garderober u formi kofera stiže, a za njim i moj damski, dvokrilni. U avionu sam u pauzama lepljenja nosa za prozor upoznala dve zanosne profesorke engleskog iz svoje grupe, dok smo sve tri bezuspešno očijukale sa stjuardom. Tako da smo nastavile da čavrljamo do hotela. A hotel je bio sve ono što je trebalo da bude, da sam u London stigla 40 godina ranije. Dakle raj za studentariju iz celog sceta. Prostrane sobe, ketleri, frižideri, tosteri, radni stočići udobni kreveti i ogromni prozori sa pogledom na metro stanicu Kolindejl na zapadnom kraku Nortern lajn. Mislim da sam mapu londonskog metroa naučila napamet. Što tokom iscrpnih priprema za put, što tokom mnogih vožnji kad sam svaki put bila sigurna da sam ušla u pravi vozić, i još sigurnija da sam promašila. Londonski metro je najsavršeniji prevoz kojim sam hitala s kraja na kraj nekog evropskog grada. Svi ti ljudi koji zapravo ŽIVE u Londonu, njihova lica, odeća, torbe na ramenima, novine ili telefoni u rukama, slušalice uz koje mrmljaju sebi u bradu... sav taj život koji se preliva iz jednog vozića u drugi i izbija na površinu najlepšeg grada na svetu.

Ali u metro ću prvi put ući za kojih pola sata kad se brzinski preobujem i izvučem Racku iz njene uobičajene prve u treću brzinu. Na recepciji se naša vesela ekipa već sjatila oko Ričarda (od mame uspešne Srpkinje u dijaspori i tate Engleza koji je imao razvijen osećaj za balkansku lepotu). Kako smo ustale sa petlovima, stigle smo do 11 am, pa je pred nama bilo razuzdano popodne u Kamden marketu, na Ridženst kanalu, u Ridžents parku sve do ulice Bejker i muzeja Šerloka Holmsa.

Kamden market je, što bi omladinci rečito opisali must see, kad/ako se za vikenda nađete u Londonu. Nekadašnji posed erla Kamdena, koji počinje da se razvija 1790. uz današnji Kamden Haj Roud. Tek stotinu godina kasnije dobija na značaju sa izgradnjom Ridžents kanala i razvojem vodenog transporta robe. Koji opet brzo gubi na značaju jer se železnica pokazala jeftinijim vidom prevoza robe. Iz tog vremena ostala su skladišta i pomoćne zgrade kao i štale i bolnica za konje, kojih je u jednom trenutku bilo preko pet stotina. Konji su vukli rečne barže, a kasnije dopremali i otpremali teret za transport železnicom.

Svoju današnju popularnost Kamden market duguje trojici preduzetnika koji ga sedamdesetih godina prošlog veka pretvaraju u raj za kupovinu zanatskih proizvoda, vintidž odeće, umetničkih predmeta i hrane iz celog sveta, zakupivši deo postojećih zgrada od komapnije Britiš Votervejs.

Kako je bila nedelja, blag dan, i ogromna gužva na stanici Kamden Taun, sveznajući Ričard nas je izveo na Kamden market preko metro stanice Čalk Farm, gde smo uspeli istovremeno da izađemo preskačući jedno drugo. To je ujedno bila prva i jedina gužva u metrou u kojoj sam se našla.

Ne volim vašare, sajmove, uličnu prodaju hrane i gužvu. Ne volim ni martinke, gotiku, halvu, sajber kulturu i krčme pretencioznih naziva. Ovde je sve to neodoljivo!

Radnje su smeštene u nekadašnjim štalama, skladištima, u lukovima železničkog vijadukta. Prodaju se muške košulje dramatično cvetnih dezena, šeširi sa motociklističkim naočarama i zagonetnim velovima, gotik haljine sa dugačkim šlepovima, leptir mašne i trodelna odela od drečavih karo štofova. Fascinatori mnogo puta veći od glave koja bi ih eventualno natukla. Indijski, senegalski, čileanski i ini specijaliteti, halva od pekam oraha, kikirikija, višanja, kokosovog oraha, pistaća, maka i vanile... Martinke sa potpisima No Doubt, zastavama, perjem, čipkom i svilenim maramama umesto pertli, Individual Style, United Spirit. Prodaju ih devojke u donjem vešu, ili odevene u crne šatore. Glasna muzika, ulična hrana, ogromna hala Cyber Dog u kojoj možete naći sve potrepštine za svoj sajber život. U blizini Stejbls marketa 1,75 visoka bronzana figura pokojne Ejmi Vajthaus, na štiklama, u kratkoj haljinici, sa čuvenom košnica frizurom. Umrla je 2011. u svom stanu u Kamden Taunu, od trovanja alkoholom. Statua je otkrivena na 2014. Na njen 31. rođendan...

Jedan od najstarijih pabova u Londonu, The World's End - Kraj sveta, na Kamden Haj Roudu ostaje za našom užurbanom gomilom. Svedočeći kako je ova ljudska košnica nekad bila kraj sveta…

Izvlačimo se iz Kamden marketa hitajući uz Ridžents kanal. Ok, trčeći za Ričardom.

Preko 140 godina kanal je imao važnu ulogu u snabdevanju Londona, drvetom, ugljem, građevinskim materijalom i hranom povezujući Kings Kros sa industrijskim severom Engleske. Arhitektonsko čedo Džona Neša, koji je projektovao i Bakingamsku palatu, ulica Ridžents i Marbl Arč, naziv dobija po Princu Regentu, potonjem kralju Džordžu IV za čije vladavine je Neš stvarao.

Otvoren uz veliku pompu 1820, pun finansijski procvat ostvaruje sredinom 19. veka. Pored industrijskih materijala zanimljivo je da se preko kanala dopremalo voće za fabrike marmalade, pivo za punionice, žito za vodenice na mestu današnjeg Kings Plejsa, kao i led sa norveških glečera za ledaru Karla Gatija.

U zimu 1962/3 led je okovao kanal i zadržao se dovoljno dugo da se sav komercijalni saobraćaj prebaci na puteve.

Od sedamdesetih godina prošlog veka postaje čarobno ušuškano mesto preskupih apartmana na jednoj obali i brodića za stanovanje na drugoj. U sredini su patke. Upravo takvim kanalom trčimo za Ričardom. Zaslepljena odsjajem zalazećeg sunca što u mirnoj vodi kanala, što u staklenim terasama i ogromnim prozorima rečenih luksuznih nekretnina. E da, najbolji stančići su oni na vrhu sa terasama punim ambijentalnog drveća koje baca senku na čamce okićene žardinjerama sezonskog cveća i opremljene stilskim nameštajem. Za razliku od nas turista na ubrzanom kursu upoznavanja Londona, neki sretnici sede na dokovima osmatrajući ovu lepotu, suštinski ne radeći ništa.

Kako nameravam da opričam ako ne svaki, ono svaki drugi korak u Londonu sledeći me vodi pored Crkve Svetog Marka, Princ Albert Rouda do Ridžents parka.

Poznat kao “dragulj u kruni” ovaj park zauzima 197 hektara. Kao gotovo svi ostali kraljevski parkovi nastao je na zemljištu koje je onaj Henri VIII pretvorio u svoja lovišta. Kada nije satirao supruge, lovio je. Upravo na ovom prostoru koji sad zaposedaju ljubitelji cveća i drveća. Od divljih životinja i plemenitih lovaca ovaj prostor oslobodiće pomenuti Sžon Neš projektujući park koji nazvaše draguljem.

U centralnom delu su vrtovi kraljice Meri nastali tridesetih godina prošlog veka, nazvani po supruzi kralja Džordža V. Do tada se nisam posebno pozabavila pojmom engleska ruža, koji se uglavnom odnosi na mlade devojke besprekornog tena poreklom sa Ostrva. Obrevši se u baštama među bokorima nekih 12.000 ruža, koje su tog kasnog avgusta gotovo precvale širile slatkast, težak miris, mameći me da se onesvestim na licu mesta, to sa engleskim ružama postalo je mnogo jasnije. Ako su ruže ovako zanosne u Londonu, kako je tek sa devojkama. Možda i ja doživim neku korisnu ili bar mirisnu transformaciju. Dok sam sve sporije kaskala za Ričardom za mnom su ostajale crvene Ingrid Bergman, krupne žute Keep Smiling, ružičaste Bellle Epoque, roze Pink Perfection… ruže.

Ubrzo smo izašli Na Bejker Strit, slikali se pored statue Šerloka Holmsa, prodavnice sa Bitls suvenirima i odbauljali do metroa.

E da, u ovih par rečenica opisala sam tek prvo popodne u Londonu :))))))

Nastaviće se ...

Tekst i fotografije: Zorana Drašković

© Artis Center 2020