„Znam da nisam neka krupna ni važna ličnost“, zapisala je pre više od pola veka, kao da se izvinjava čitalačkoj publici, Marija Maga Magazinović u autobiografskom rukopisu, koji će biti štampan tek 2000. godine. Zakasneo, kao i priznanja koje je ova izuzetna žena nesumnjivo zaslužila još za svog dugog i plodnog života, Maginom rukom ispisan „Moj život“ (Clio, Beograd) autentično je, vanredno sveže i pitko štivo. To je uzbudljiva pripovest o jednoj epohi u istoriji Srbije i Evrope, ali i jednoj izuzetnoj ženi koja nije prema sopstvenom sudu bila lepog lica i ruku, ali je znala da se „u igri, ozari i učini lepšom“.

Marija Magazinović, kći vredne i mudre Stanke i temperamentnog terzije Riste, koji je voleo epske pesme i ljubavne romane, bila je žena kraljevskog hoda i raskošnog uma. Plesačica sa savršenim osećanjem za pokret, diplomirani filozof i pisac istančanog senzibiliteta, a pre svega disciplinovan „vojnik“ sa najdubljom verom u važnost socijalne pravde i jednakosti među polovima. Zahvaljujući tim svojim kvalitetima Maga Magazinović je bez stvarnog nauma da zauzima neko mesto u istoriji Srba, upisala sebe i svoje pregnuće u temelje ne samo srpske, već i svetske istorije feminizma, socijalizma, prosvete, novinarstava, igre, psihijatrije....

"Suknja" među policama s knjigama

Bila je prva žena koja je u statusu redovnog studenta diplomirala 1904. na Beogradskom Univerzitetu, i to ne zato što je htela da sprovede neku feminističku revoluciju, već zato što je smatrala za nepravedno da neko ko sluša tolika predavanja i polaže ispite, kao što je to onda bio slučaj sa vanrednim studentima, nema i pravo da dobije diplomu i zvanje. Po sticanju diplome u klasi legendarnog profesora Brane Petronijevića, zaposlila se preko leta 1905. godine kao prva žena bibliotekar u Narodnoj biblioteci. Iako su se muški bibliotekari mrštili na pojavu „suknje“ među policama sa knjigama, Maga je na preporuku književnika Milovana Glišića, koji je bio oduševljen njenom načitanošću, stigla u zgradu na Kosančićevom vencu.

Uveliko je u to vreme glumila u Radničkom društvu „Abrašević“, išla na studentske igranke i svetosavske balove, sama šila skromne toalеte od cica i porheta, i bila strasno zaljubljena u svog školskog druga, utemeljivača likovne kritike u Srbiji, slikara Branka Popovića. Skromnog imovinskog stanja, duboko i toplo vezana za mnogobrojnu porodicu Magazinović sa užičke Carine, koja se silom nužde 1896. preselila u Beograd, Maga je hitala da dođe do posla i pomogne svojim roditeljima i mlađoj braći i sestrama. Tako je, trbuhom za kruhom, za akontaciju od dva zlatnika, stigla na mesto novinara i urednika „Ženskih strana“ u najstarijoj dnevnoj novini na Balkanu - Ribnikarovoj „Politici“. Kao prva žena novinar u srpskoj istoriji, ispisivala je 1905-1906. feljtone, komentare i vesti o važnosti obrazovanja ženskinja, društvene i političke emancipacije nežnijeg pola. Njene „Ženske strane“ bile su prostor za najnovije vesti iz sveta nauke, kulture i politike, a ne neki sladunjav pregled modnih krpica i kozmetike. Ovakva Magina uređivačka politika izazivala je Vladu Ribnikara da šeretski zadirkuje Magu kao jednu od onih pobornica ženskih prava koja će se prvom zgodnom prilikom udati i postati uzorna supruga nekog srpskog oficira. Maga se nikada nije naljutila na gazda Vladu čije su se „prognoze“ pokazale netačnim, jer se Magazinovićeva nikada nije udala za oficira, pa ni za Srbina, a u „Politici“ se zadržala sve do časa dok nije dobila posao „klasne učiteljice“ u Višoj ženskoj školi. Tako je počelo ispunjenje Maginog sna da bude nastavnik, i da celu sebe utka u ono što je smatrala „najsvetijom od svih dužnosti“ - vaspitavanje i podučavanje mladog naraštaja Srpkinja.

Ako u Maginim odlukama da stupi na posao u Narodnoj biblioteci i „Politici“ nije bilo „revolucionarne“ namere, upis na Pravni fakultet i borba za pravo da se polaže profesorski ispit plod su pobune protiv polne diskriminacije. Pravni fakultet je početkom 20. veka bio poslednji muški bastion na Beogradskom Univerzitetu, a najveći Magin protivnik da upiše studije bio je znameniti Slobodan Jovanović. Maga je prava upisala, baš kao što je upornim podnošenjem molbi ondašnjem Ministarstvu prosvete izdejstvovala da polaže profesorski ispit.

Plave čarape i trčanje ispod duge

Sve je u životu Marije Magazinović plod istinske vere i velikog samopregornog rada. Od trenutka kada je u šestoj godini, sva umivena suzama, još neveštim ručicama štrikala čivit plave čarape za oca Rista, koji je obećao da će je pre vremena upisati u osnovnu školu samo ako za dana ištrika te čuvene čarape, čitav je Magin život jedno sudbinsko štrikanje unikatnog uzorka u mnogo širem društveno-istorijskom kontekstu. Od malena je Maga bila svesna svake vrste diskriminacije, a njen sopstveni feminizam je počeo onog dana kad joj u igri nije bilo dozvoljeno da postane hajdučki harambaša, jer je, iako najbolja, bila devojčica.

„Ja od tada usrdno trčim ispod duge da postanem dečak i harambaša“, ispisuje Magazinovićeva najstarija sećanja na sitne društvene nepravde.

Vremenom, u borbi za sticanje društvenog statusa, a posebno u nastojanju da se usavršava, ali i da u zaostalu srpsku sredinu implementira najnovije pedagoške metode kada je u pitanju igra, plastika i ritmička gimnastika, pokazali su joj kakvi sve oblici diskriminacije postoje. I pored činjenice da je bila jedna od retkih fakultetski obrazovanih žena, te da je nemački jezik praktično govorila kao srpski, bavila se glumom, igrom i pedagoškim radom, Maga nikako nije uspevala da dobije državnu stipendiju kako bi otišla na usavršavanje u Nemačku. Nije bila ni kći, ni sestra, ni žena nekog uglednog političara ili poslovnog čoveka. Dolazila je iz skromne, siromašne porodice. Bio je glas da je socijalistkinja, a zbog prevođenja na početku 20. veka čuvene studije Elen Kej „Stoleće deteta“ u kojoj se autorka otvoreno suprotstavljala brakovima iz interesa, zaradila je skandaloznu etiketu „pobornice slobodne ljubavi“. Iako je malo verovatno da je čak i u ondašnjoj patrijarhalnoj Srbiji bilo moguće sresti još jednu tako skromnu i u suštini vrlo čednu i krotu devojku kakva je bila Magazinovićeva, njena nesalomiva upornost da se bori za svoje ideale metodom „tiha voda breg roni“ obezbedila joj je titular feministkinje i bundžije. Shvativši da kao takva nikada neće dobiti državnu stipendiju, Maga je uz ogroman prekovremeni rad i davanje privatnih časova, na specijalizaciju prvo u Minhen 1909, a zatim u Berlin iste godine otišla, kako sama piše, „o svom ruvu i kruvu“.

Često i po čitav dan na jednoj kifli i šolji bele kafe, koji sleduju zakupce skromih sobičaka u berlinskoj studentskoj četvrti, Maga neumorno upija sva znanja i veštine koje nudi taj veliki zanosni svet stranih visokih škola i evropske umetnosti. Prolazi bez problema audiciju u plesnoj školi Isidore i Elizabete Dankan, kao i onu glumačku u avangardnom teatru Maksa Rajnharta gde će upoznati i ljubav svog života – slavistu Gerharda Gezemana. Koju godinu kasnije, ocenjujući je kao izuzetno talentovanu, na usavršavanje Magu primaju i vodeći evropski stručnjaci za pokret, plastiku i ritmičku gimnastiku – Minet Vegman, Žak Delkroz i Rudolf fon Laban. Od jutra do mraka je na časovima, a u sitan večernji sat u pozorištu gde i po nekoliko puta gleda predstave u kojima glavnu rolu igra tada vrlo popularan glumac Aleksander Moisi. Sama krpi svoje pocepane cipele, stavljajući u njih uloške od kartona, kako bi i poslednji fenig sačuvala za karte u teatru ili koncertnoj dvorani. Njen istinski zanos umetnošću je snažniji od siromaštva, hladnoće i gladi. Osenjena tom velikom stvaralačkom vatrom sitna i mršava Maga na izmaku treće decenije života zanela je šest godina mlađeg Gezemana, koji je uz nju i Borinu „Koštanu“ naučio srpski. Tako je preko jedne izuzetne žene Gerhard Gezeman strasno zavoleo i njen zavičaj. Zavoleo ga toliko da je prešao u pravoslavlje, zaposlio se u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu uoči Prvog svetskog rata, i napokon 1915, bez dvoumljenja pošao sa srpskom vojskom i narodom na put smrti preko ledom okovanih albanskih planina.

Bitka za sopstveni razum

Po povratku iz Nemačke, Maga sa prijateljicom Zorom Pricom otvara 1910. Školu za recitaciju, gimnastičku plastiku i strane jezike. Ova avangardna škola koju pohađaju mnoge beogradske devojčice nikada nije dobila punu društvenu podršku, niti moćne mecene iako su iz nje izašli neki od najpoznatijih baletskih igrača, među kojima i višestruko darovit Lujo Davičo. To Magu Magazinović nije obeshrabrlo. Duboko uverena da će moderni balet i u Srbiji jednog dana naći svoje mesto, a da je telesno vaspitanje od esencijalne važnosti za duhovni rast, Maga je sa svojom školom istrajala sve do 1935. godine. Igra joj je pomogla da prevaziđe velike tragedije svog života – preranu smrt jednogodišnjeg sina Haralda-Rajka 1916. i bolan razvod sa Gezemanom iste godine, nakon što otkrije da njen muž već neko vreme ima ljubavnicu. Magin život sa Gezemanom, njihova duboka, ali i tragična ljubav koja se okončava rađanjem njihovog drugog deteta – kćeri Rajne 1917. godine, istinski je roman koji čeka svog pisca. U dubokoj depresiji tih teških godina Maga u Švajcarskoj bije možda najsloženiju i najtežu bitku svog života-bitku za sopstveni zdrav razum. Slobodoumna i hrabra, ona je prva žena u Srbiji koja iskreno i bez uvijanja ispisuje stranice o svojoj dubokoj depresiji na ivici suicidnosti, i činjenicu da je švajcarski psihijatri tri meseca vrlo uspešno leče uz pomoć tada najsavremenijeg metoda autosugestije. Bijući bitku za svoje načeto duševno zdravlje, Maga istovremeno bije i bitku za život svoje ćerkice, koja oboljeva od „Španske groznice“ tokom epidemije 1917-1918 koja je odnela nekoliko stotina hiljada života širom planete. Po završetku rata, sa malim detetom na rukama, sama, zrelija i neuporedivo snažnija vraća se da čitavu sebe ugradi u pedagoški rad vezan za igru, na tlu svoje otadžbine.

„Od svih žena koje se bave novom umetničkom igrom najviše stvaralačkog dara sam našao kod Meri Vigman i Mage Magazinović“, prenela je 17.maja 1925. godine „Politika“ reči Rudolfa fon Labana, čuvenog evropskog koreografa, profesora i teoretičara plesa. Nažalost, kao i mnogo puta pre toga, ova visoka ocena se odbila o malu, kulturno nedoraslu sredinu čiji mentalitet plastično oslikava u „Novostima“ februara 1927, Milica Jakovljević Mirjam, pišući prikaz jednog od Maginih koncerata: „Samo zato što je naša gđa. Maga Magazinović mi ne umemo da je ocenimo po zasluzi. Da je to isto izvodila neka strana ritmička grupa, mi bismo kazali da je to savršeno, jer smo uvek skloni da verujemo da su ritmika i balet bolji kada dolaze iz inostranstva.“

Marija Maga Magazinović je preminula 8. februara 1968. godine u Beogradu. Njen mali legat koji čine fotografije, dokumenta i lični predmeti čuva se u Muzeju grada Beograda. U Srbiji sa izuzetkom jedne ulice u Maginom rodnom Užicu, nigde ne postoji nikakvo obeležje koje bi podsećalo na ovu izuzetnu ženu i njen nemali doprinos srpskoj kulturi i istoriji. Maga Magazinović je na stid svog roda otšetala u zaborav svojim čuvenim krаljevskim hodom, prošavši pre toga mnogo puta ispod duge.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

Fotografije@Muzej grada Beograda

© Artis Center 2018