Kada čovek pođe na putovanje nada se svemu najlepšem. Gradu ili zemlji u koju je krenuo, umetničkim delima (posebno ako je pošao na put zbog neke izložbe ili naročitog remek dela), gastronomskim specijalitetima, druženju, dobrim fotografijama, opuštanju, begu od svakodnevice ... Svako putovanje je u njamnaju ruku jedan novi život. Međutim, šta ako već od početka cela lepa zamisao krene u suprotnom pravcu? Ako se putovanje pretvori ili bar pokuša da se pretvori u košmar? Naša saradnica Aleksandra Sretenović imala je jedno takvo iskustvo nedavno u Beču i evo kako se izborila sa lošim rasporedom zvezda u putnom horoskopu

Evo šta sve možete raditi u Beču ako vam se, kao meni, desi da teško povredite nogu već ulazeći u autobus...

Kao prvo, služeći se već kljakavom nogom možete izvesti spektakularan pad nasred Parndorfa i tako: 1) probati da dobijete dodatni popust, 2) izazvati nervni slom prodavaca zbog uništenog izloga i 3) shvatiti da su ljudi spremni da pomognu čak i u groznici kupovine. Alternativno (ili jer nemate kuda pošto vas niko više neće primiti u prodavnicu), zanemarite šoping i kupite hrskavu, zlatnu perecu iliti precel. Morate probati to pecivo koje je i pekarski esnaf uzeo za svoj simbol. Kažu da je precel svakako nastao u Evropi, međutim, razne su priče o tome kako se tačno desilo da se štapić testa tako ispreplete. Moja omiljena je da ih je izmislio sveštenik, kao nagradu za dečicu koja pravilno nauče molitvu. Po toj priči, oblik perece simbolizuje ukrštene ruke na grudima, a ja vam garantujem da duh sveti neće biti daleko kada je zagrizete.

Sledeća stvar je obilazak Beča. Autobus prolazi pored najvažnijih zgrada ali ne, to nije pravi obilazak već tek toliko da shvatite kako grad izgleda. Ipak, kod Hundertvaserove kuće se obavezno staje. E sad, Hundertvaser je bio mnogo uvrnut tip. Kada vidim njegove slike, uvek pomislim da je u toku izložba dečijih crteža, a kada priđem bliže vidim da se to jedno dete u duši ozbiljno igralo četkicom. Mnogo jarkih boja, linije krive, svakakve, i toliko detalja koje treba otkriti. Neverovatan spoj prirode i arhitekture, koji je sa platna iskočio na ulicu u vidu njegove čuvene kuće. Da ne naglašavam, naravno da Hundertvasera nije bilo briga hoće li koga boleti noga dok bude obilazio tu neobičnu građevinu koja se, usred uštogljenog komšiluka, krivi i uvija u raznim bojama. Dok čežnjivo gledam kako se svi drugi veru stepenicama, pitam se koje od svojih nekoliko izmišljenih imena bi stavio na svoje poštansko sanduče. Dozvoljavam da me inspiriše njegova neobičnost, ideje i upornost da ih ostvari.

A okolo zgrade, čiste i mirne, kao i ulica. Deo koji turistima i nije zanimljiv ali, ako baš morate tu da sačekate ostale, uživajte malo u tišini. I dok se ono “štrase” polako u mojoj glavi pretvara u Štraus, ulica više nije ni mirna, ni prazna. Potkovice lipicanera udaraju o kaldrmu, neka frojlajn pažljivo smešta svoju dugu suknju u kočiju, gospoda šetaju ulicom dok se dečaci u mornarskim uniformama igraju terajući kolut između sebe. Negde sa sprata note valcera padaju po toj veseloj gužvi i utope se u pravu uličnu trič-trač polku. Tako, možete pustiti mašti na volju samo bez preterivanja i dirigovanja na ulici. Imajte u vidu bečku tradiciju psihoanalize, košulje u svim veličinama još uvek su dostupne.

Stižemo do palate Belvedere. E to je stvarno lep pogled! Čista elegancija, bela, besprekorna, ogleda se u mirnom jezercetu. I to je tek deo celog kompleksa napravljenog za Eugena Savojskog čije je ime, sasvim slučajno, jedno vreme nosila i ulica u kojoj živim. Donji Belvedere je koristio kao svoju vilu, a Gornji Belvedere je napravljen kasnije kao reprezentativno zdanje namenjeno za ugošćavanje zvanica i razne svečanosti. Ja recimo nemam taj luksuz da pobacam stvari po sobi i goste primim u drugoj palati, ali princ je imao tu privilegiju. Privilegovani su i oni koji stanuju u neposrednoj blizini. Na terasi zgrade, tik uz ogradu dvorca, sto i dve stolice. Neko se svakoga jutra budi sa ovim pogledom. Neko pije melanž kafu dok patke klize po ovom jezeru. Ili možda psuje što od turističkih autobusa ne može da parkira auto, i to je moguće.

Sledi pešačka tura. Pošto je grupa znatno brža od mene, preostaje da na prvom štandu uzmem plan grada i polako krenem sama do mesta okupljanja. Po centru Beča špartaju istočnoevropski momci prerušeni u carske podanike i, sve meškoljeći se u tim livrejama koje nikako da im legnu, ljubazno daju informacije turistima. Kako znam odakle su? Pa, ćopajući po gradu, stala sam kod svakog da odmorim i popričam. Dakle, možete upoznati ljude. Po nekim podacima, skoro četvrtina stanovništva Beča su naši ljudi, pa se ni ne osećate kao stranac.

Hodam dalje, vrlo pažljivo, i čini mi se da svi turisti sveta hrle meni u susret. Da me sruše ili, eventualno, da ih slikam. Ulazim u apoteku i stajem u red iza bračnog para sa preslatkim dečakom i čivavom. Dečak ima i trotinet. Kakva opuštenost i sloboda, ući u apoteku sa psom i mini mehanizacijom. Čak i noga malo manje boli do trenutka kada me mali monstrum ne opali tom skalamerijom po stopalu, a čupava zver besno zareži na mene stajući na stranu četvorogodišnjaka. Momentalno tečno progovaram nemački, iz mene se izlije čitava bujica psovki koje zvuče kao Rilkeova poezija. Iznenada,u Beču, možete otkriti svoj skriveni potencijal.

Stajem kod japanskog restorana i zamolim za pomoć oko pravca, a oni mi uz uputstva, daju besplatno i malu porciju nudli. Znači, ako delujete prilično umorno i izgubljeno, neko će vas I nahraniti. Usput nailazim na prosjaka u invalidskim kolicima. Podozrivo gleda kako hramljem, plaši se da sam došla da mu otmem posao. Dajem mu sitniš, a on mi zahvaljuje i ispriča kako je tu stigao. Eto, možete saznati nečiju životnu priču.

Dalje slede muzeji. Svaki ima lift što posetiocima uskraćuje mogućnost da pogledaju neku od mojih tačaka kotrljanja niz stepenice. Ulaz u Umetničko-istorijski muzej je takav da većina ljudi odmah počne da ga fotografiše. Zaista, mogli biste sedeti dugo u tom holu, dok vas oči ne zabole od te raskoši. Fotografisanje izloženih slika je zabranjeno pa blicevi sevaju na sve strane, a nesrećni čuvar trči po sali pokušavajući da obustavi te svetlosne rafale. U muzeju najviše volim da priđem slici što bliže. Uvek tražim osušeni trag četkice, taj trenutak u kome umetnik i ja gledamo u tu jednu istu tačku meni je neprocenjiv. Čuvar međutim misli drugačije, posebno pošto moja bliskost sa umetnikom na trenutak aktivira alarm. Prvo se probijam kroz gužvu, a onda me Rubensova analiza mišića noge podseti da zaslužujem odmor. U prelepom kafeu muzeja poručujem saher tortu i uživam. Možete uživati, uvek.

U Albertini polako razgledam Rafaelova dela. Gužva je neverovatna, a vremena malo. Ne morate juriti da vidite baš sve slike, važno je da razumete one koje ste videli.

I, na kraju, stižem u Šenbrun. Već sam ga obilazila pa odlučim da sednem u restoran i probam toplu štrudlu od jabuka. Konobar je Grk, iz Soluna. Preko glave mu je turista kaže. Niko ni ne stane da zamisli Mariju Tereziju kako šeta ovim parkom. Samo jure, jure. Pita odakle sam i donosi mi krišom čašu špricera, da ne vidi šef. I tako, možete pijuckati hladan špricer uz toplu štrudlu i gledati kako se sunce gasi nad krovom palate. Sehr schön!

Aleksandra Sretenović

© Artis Center 2017