Margareta Pegi Gugenhajm (1898-1979) jedna je od najznačajnijih ličnosti 20. veka kada je reč o umetnosti te revolucionarne stvaralačke epohe. Rođena Amerikanka, bez formalnog obrazovanja, bila je osoba sa izrazitim "nervom" za umetnost, pogotovu kada je reč o avangardnim stvaraocima, njenim savremenicima. Imala je dar da prepozna genijalnog umetnika i beskompromisni ukus kada je u pitanju kvalitet umetničkog dela. Nećemo pogrešiti ako je nazovemo arbitrom likovne kritike i kolekcionarom novog doba, koji odlično razume kompleksan proces prezentacije i promocije umetnosti. Pogotovu one moderne za koju dobar deo publike još uvek nije spreman. Ove godine, 26. avgusta, navršava se 120 godina od rođenja ove izvanredne žene čija kolekcija, smeštena u palatu Venijer dei Leoni na Kanalu grande u Veneciji, privlači podjednako stručnjake koliko i najširu publiku. Tim povodom, objavljujemo odlomak iz Pegine autobiografije Out of this Century: Confession of an Art Addict, u kojoj žena koja je otkrila Džeksona Poloka, bila prisna prijateljica Marsela Dišana, Džemsa Džojsa, Mana Reja, Konstantina Brankusija, i supruga Maksa Ernesta, piše kako je pronašla svoj venecijanski dom i organizovala prve izložbe tadašnje moderne umetnosti u jednom specifičnom, vrlo konzervativnom okruženju.

Flavija Paulon, sekretarica grofa Zorzija, našla mi je konačno divnu kuću 1948. Bila je to nedovršena palata na Kanalu grande čiju izgradnju je 1748. započela čuvena venecijanska porodica Venijer, koja je dala dva dužda (porodica Venijer je dala tri dužda, prim.prev.) i tako stekla pravo na skulpture lavova. Na fasadi koja se nalazila preko puta palate upravnika provincije Veneto, bilo je osamnaest lavljih glava, zbog čega je najverovatnije nazvana Venier dei Leoni.

Izgrađena od belog kamena, delimično prekrivena puzavicom, palata Venijer ima samo jedan sprat i u Veneciji je zovu Palazzo non compiuto - nedovršena palata. Obuhvata najveći prostor među palatama na Kanalu grande i ima tu prednost što ne spada u spomenike kulture, koji se u Veneciji smatraju svetinjom i ne smeju se menjati. To je razlog koji je činio savršenom za moje slike. Pred glavnim ulazom je bila lepa bašta sa stepeništem koje vodi do kanala, dok se u pozadini nalazio jedan od najvećih vrtova u Veneciji sa vrlo starim stablima. Krov palate je bio terasa idealna za sunčanje. Iako sam brinula kakve će biti reakcije mog suseda, prefekta (upravnika, pri.prev) provincije Veneto, ja sam je koristila za sunčanje. Međutim, on je samo rekao: "Znam da je došlo proleće kada vidim gospođu Gugenhajm da se sunča na krovu."

Sinjora Paulon je zadužila svoga muža da renovira palatu koja je bila u vrlo lošem stanju, jer su se u njoj od 1938. stalno smenjivali stanari. U jednom njenom krilu je od 1910. (do 1924, prim. prev.) stanovala pesnikinja markiza Luiza Kasati, koja je priređivali fantastične prijeme za Đagiljeva (markiza je obožavala Ruski balet, a u njeni gosti su u palati Venijer bili i umetnici poput Bondinija, Trubeckoja i Man Reja, prim.prev.) i u vrtu je držala skulpture leoprada umesto skulptura lavova. Vikontesa Kastlerose je kupila palatu, gotovo ruiniranu, 1938. godine i uložila ogroman novac da je obnovi. Verujem da je markiza Kasati imala samo krov nad glavom. Gospođa Kastlerose je napravila šest mermernih kupatila i na podove stavila mozaike. Njen ukus se razlikovao od mog, tako da sam morala da poskidam sve štuko dekoracije sa zidova. Palatu je već sledeće godine iznajmila Daglasu Ferbanksu mlađem, a zatim su se u njoj izmenile tri okupacijske armije - nemačka, engleska i američka.

U vrtu palate sam u jesen 1949. organizovala izložbu savremenih skulptura. Profesor Đuzepe Markiori, ugledni likovni kritičar, napisao je tekst u katalogu. Izložili smo po jednu skulpturu Arpa, Brankusija, Kaldera i tri Đakometijeva dela, kao i po jednu skulpturu Lipšica, Mura, Pevznera i Davida Hera iz moje kolekcije. Pozajmili smo po jednu skulturu od de Kirika, Konsagre i Salvatorea i dve od Vijanija . Bila je izložena i skulptura Marinija, koju sam od umetnika kupila u Milanu. Otišla sam sa namerom da pozajmim jednu za izložbu i na kraju sam kupila jedinu koju je imao na raspolaganju. Bila je to skulptura konja i jahača sa raširenim rukama u zanosu. Da bi naglasio zanos jahača, Marini mu je dodao falus u erekciji, koji je mogao da se (re)instalira uz pomoć specijalnog zavrtnja. Marini je skulpturu postavio u delu vrta koji vodi prema Kanalu grande, sučelice palati upravnika oblasti Veneto, i nazvao je Anđeo citadele.Herbert Rid je prokomentarisao da je ona izazov upravniku. Skulptura se najbolje videla sa prozora mog salona, odakle sam često posmatrala reakcije posetilaca.

Kad bi u vreme verskih praznika u taj deo vrta dolazile opatice kako bi primile blagoslov episkopa koji bi brodom prolazio Kanalom grande, falus sam sklanjala u fijoku. Skidala bih ga i tokom posete naročito konzervativnih posetilaca, a dešavalo se i da zaboravim, pa bih se našla u vrlo neprijatnoj situaciji. Najčešće sam se pravila da ne primećujem reakcije. Bilo je to najbolje što sam mogla da uradim. U Veneciji se pričalo da imam nekoliko tih falusa raznih veličina koje upotrebljavam u skladu s prilikom.

Iako je izložba trebalo da bude isključivo u vrtu, bili smo prinuđeni da dve Vijanijeve gipsane skulpture izložimo u kući. To je omogućilo posetiocima da ulaze u spavaće sobe palate, pa smo morali da ih zagradimo. Filip Lasal, moj gost u palati u to vreme, stalno je zaboravljao na izložbu, pa se često dešavalo da se pred potpuno nepoznatim ljudima pojavi u pidžami.

Jedna Đakometijeva skulptura, koju sam želela da izložim, bila je zadržana na carini u Padovi, pa smo otišli po nju kolima. Skulptura, koja je predstavljala tanku žensku figuru bez glave, bila je u vrlo lošem stanju. Skulptor Pjetro Konsagra je restaurirao, a potom sam dala da se izlije u bronzi. Međutim, kada se original našao pored svoje nove bronzane "sestre", koja je od njega bila daleko lepša, toliko se "postideo" da je bilo nemoguće uočiti da je ikada restauriran.

Jedna umetnička organizacija je od mene 1950. godine zatražila da joj za izložbu pozajmim Polokove slike (imala sam ih još dvadeset tri). Lokalne vlasti su preuzele obavezu da im pronađu prostor, ali kako u tome nisu uspele, ja sam im pomogla nagovorivši starog doktora Lorencetija da im ustupi Napoleonovu salu u Muzeju Korer, koja gleda na baziliku Svetog Marka. Sve što je ta organizacija uradila bio je katalog za koji sam napisala tekst, a Bruno Alfijeri predgovor. Prevoz i postavljanje slika smo morali da obavimo Vitorio Karain i ja (Vitorio Karain je dugo bio sekretar Pegi Gugenhajm, prim.prev.). Najveće postignuće organizatora je bio užasan, kič plakat i odbijanje da doštampaju katalog nakon što je rasprodat. Bila sam toliko besna da sam preuzela organizaciju izložbe, koja je po svemu i bila moja, i publikovala nov katalog bez Alfijerijevog teksta o Poloku. Izložbu je videlo na hiljade ljudi zato što se nalazila u sali kroz koju su morali da prođu kako bi ušli u muzej. Sala je bila osvetljena noću i sećam se ogromne radosti dok sam sedela na trgu Svetog Marka i posmatrala Polokove slike kako blješte kroz prozore muzeja ili kad sam izlazila na balkon muzeja da vidim baziliku Svetog Marka, znajući da su Polokove slike iza mene. Bilo je to istorijsko pozicioniranje Poloka kao jednog od najvećih slikara našeg vremena, koji potpuno zaslužuje da bude izložen u tom divnom prostoru. Izložba je uticala na sve mlade umetnike.

Pegi Gugenhajm,

iz autobiografije Out of this Century: Confession of an Art Addict

(Harper Collins, New York, 2013)

Preveo i priredio Artis Center

© Artis Center 2018