Izuzetan studijski izlet u Suboticu i Segedin, koji je Artis centar organizovao 10. juna, tragom Ferenca Rajhla (1869-1960) i Ede Mađara (1877-1912), dvojice arhitekata koji su oblikovali južnopanonsku Secesiju u ova dva grada-bombonjere, učinila je da na trenutaka prođemo kroz vremensku kapiju i nađemo se u srcu jedne epohe koja je presudno uticala na formiranje modernog evropskog društva.

Iako oba grada predstavljaju prave male enciklopedije arhitektonskih stilova poznog 19. i ranog 20. veka, mi smo se bavili isključivo onim zdanjima oblikovanim u stilu Art Nuvoa (francuski pojam u ovom konteskt označava na simboličan način sve pravce koji su se našli u okrilju tzv. Nove umetnosti krajem 19. veka – Jugendstil, Secesija, Modernizmo, Liberti stil, itd.), odnosno Secesije, kako ovaj poslednji univerzalni umetnički pravac nazivaju u Austriji, Mađarskoj, Hrvatskoj, Sloveniji, Srbiji. Arhitektura i primenjena umetnost ove specifične ere koju poznajemo i pod nazivom Bel Epok (Lepa epoha), bili su povod da se ustvari bavimo daleko širom slikom društva i promena koje su se dogodile na planu nastanka gradova, njihove urbanizacije i modernizacije proistekle iz kompleksnog procesa socijalnih i nacionalnih revolucija, a, pre svega, industrijalizacije i novih formi poslovanja.

Razvoj gradova najneposrednije će uticati na formiranje nove buržuaske klase i jednog stila života u čijem fokusu više nisu kraljevi i aristokratija već novi poslovni čovek, ali i radnička klasa u formiranju. To je vreme u kojem rodonačelnik savremenog urbanizma Žorž Ežen Osman (1809-1891) ruši srednjovekovni Pariz, Bečlije dobijaju svoj famozni Ring, veliki evropski gradovi doživljavaju transformaciju koja će ih iz neuslovnih varoš bez odgovarajuće infrastrukture pretvoriti u moderne centre u koje hrle dojučerašnji poljoprivrednici, nadničari, studenti, šegrti i čitava jedna armija mladih muškaraca i žena, koja u fabrikama, robnim kućama (kakva je to novina bila!), zanatskim radnjama, hotelim i restoranima, vidi mogućnost da zaradi, privredi, a možda se i obogati. Na toj promenjenoj slici onovremenog novog sveta pojavljuje se naročita potreba za projektovanjem nove vrste stambenih objekata, a pre svega stanova za iznajmljivanje, koji variraju od neuslovnih sobičaka bez vode i grejanja, do luksuznih apartmana u zgradam raskošnih fasada u centru metropola u nastajanju.

Na trasi železnice, tog čuda 19. veka koje će omogućiti ekspenzivni razvoj privrede i trajno promeniti odnos prema putovanju iz razonode, kategoriji nepoznatoj čoveku ranijih vekova, našli su se Subotica i Segedin. Važan preduslov za procvat ovih gradova, veliki izazov za poslovne ljude – potencijalne investitore javnih i stambenih objekata. Platforma na kojoj će Art Nuvo dobiti svoju inicijaciju bez uporednika i rezultirati nekim od najlepših građevina u ukupnom graditeljskom iskustvu evropske civilizacije.

Da, 10. juna je u Subotici i Segedinu drugačije bilo upravo to što nismo razgledali crkve i dvorce već privatne domove, odnosno stanove za izdavanje koje su finasirali bogati preduzetnici poput advokata Arpada Grofa, hidroinženjera Ivana Reoka i visokog nastojnika pošte (još jedne velike inovacije 19. veka) Jožefa Morisa ili lične domove samih arhitekata kakva je Rajhlova palata u Subotici sagrađena 1904. godine. Gledali smo ih istovremeno očima projektanata, temperamentnog, okretnog Rajhla, tog Apatinca koji je bez straha krčio svoje mesto u društvu uživajući u najrazličitijim izazovima, i setno-melanholičnog, maštovitog Mađara, zanesenog vilinskim pojavama, genijalnog fantaste kadra da pokrene masu zidova tako da posmatrač ima živi utisak da se nalazi usred mekog kretanja vode, okružen vodenim ljiljanima i travama, kao da se kupa na nekoj skrivenoj plaži na Tisi.

Pratilo nas je vanredno lepo vreme i posebna atmosfera povodom obeležavanja jubilarnog 5. Međunarodnog dana Art Nuvoa ili kako ga u ovom delu sveta nazivaju - Svetskog dana Secesije. Imali smo sreću da nas kroz priče o Rajhlu i Mađaru vode istoričarka umetnosti Nela Tonković, direktorka Galerije savremene umetnosti, smeštene u Rajhlovoj palati u Subotici, i Nora Hodi, istoričarka umetnosti, specijalizovani vodič za Secesiju u Segedinu.

Videli smo skrivena stepeništa i prolaze (Reok palata, Ungar-Majerova palata), prvi, elegantni lift (Palata u obliku slova U u ulici Crnog orla), prostor namenski projektovan za prvu gradsku apoteku (Baumhornova zgrada u obliku pegle), ali i zgrade koje su izgubile svoj dekorativni ukras (Šeferova palata i Godlšmitova najamna palata), karakterističan za Art Nuvo, tokom novijih restauracija, u trenucima kad se nije imalo sredstava ili znanja da se njihova obnova sprovede na pravi način. Spoznali smo, s tugom, istinu o onim objektima koji su zauvek nestali u novim graditeljskim stremljenjima, a pre svega shvatili naročit odnos prostora, urbanizma i arhitekture u kontekstu svakodnevice koja svojim specifičnostima uslovlja izvodljivost određenih zamisli (Grof palata, Morisova kuća). Nekada investitori nisu imali mnogo sluha za novotarije, a ponekada sami arhitekti hrabrosti da se bore za lične ideje, za svoje kreativno viđenje sveta. Ono što je možda najznačajnije, upoznali smo ljude koji su nosioci ideja jednog vremena. Njihovu potrebu da zarađuju ili da se razmeću novostečenim bogatstvom, žudnju da ostave trag svog bivstvovanja ili da se pomire sa tokovima sudbine za koju su procenili da je snažnija od njihovih sopstvenih uvrenja i moći.

Rajhl je doživeo duboku starost, Mađar se ubio zbog neostvarene ljubavi. Subotica i Segedin pamte ove izuzetne ličnosti na najlepši mogući način – kroz dela koja su ostavili potomcima kao deo kulturnog identiteta, kao nasleđe koje treba čuvati, a pre svega razumeti i osećati kao svoje.

Mi smo se u Novi Sad i Beograd u kasnim večernjim satima vratila sa snažnom emocijom proisteklom iz jednog iskustva koje kreira samo grupa ljudi koja voli umetnost u procesu uzajamne razmene dobre energije.

Upamtićemo subotu 10. juna 2017. kao dan u kojem smo čuli mnoštvo divnih priča, ekskluzivno videli čarobne enterijere koji nisu svakodnevno dostupni publici, a pre svega podelili radost žive razmene utisaka, osećanja i mišljenja o kulturi, nasleđu i akterima jedne epohe koja je prekinuta u naletu Velikog rata, a da bi sve do 70-tih godina minulog veka bila posmatrana kao dekadentna, retrogradna, plod buržujsko ukusa krcatog kičom i jeftinim razmetanjem. O, kako mnogo nepravednih, a iznad svega, neistinitih kvalifikacija koje je iznedrio vrli, novi svet odbacujući sve što je stvoreno pre Prvog svetskog rata. Nesvestan da bez Art Nuvoa i Bel Epoka ne bi bilo moguće promišljati i stvarati dalje. Jer kao što bez Akademizma Impresionizam nema svoj kontekstualni pandan, pa samim tim ni smisao, ni bez Art Nuvoa nije moguće razumeti Art Deko, Bauhaus, Purizam i sve ono što će se dogoditi kada jednom zaćuti oružje, a kreativni duhovi pokrenu nove stvaralačke procese, koji su uvek, ali uvek, refleksija kako njihovog ličnog, tako i kolektivnog odnosa prema aktuelnoj realnosti trenutka u kome stvaraju.

Tamara Ognjević

Fotografije: Tamara Ognjević i Ljubomir Tošković

© Artis Center 2017