Početkom marta ove godine putovala sam po Srbiji sa vrlo uglednim gostima, koji su želeli da vide i čuvene spomenike kulture, manastire, freske i prirodne lepote, ali i da kušaju hranu tipičnu za predele kojima se krećemo, sretnu ljude, upoznaju običaje. U pomoć sam pozvala pre svega kolege muzealce, istoričare umetnosti, istoričare, arheologe, etnologe, srpsko pravoslavno monaštvo, majstore zanatlije, kafedžije i kreativce svih vrsta. Zajednički smo stvorili jedan atipičan program koji sam u šali nazvala "Srbija slikom i kašikom", a koji može poslužiti kao svojevrsni bedeker putnicima-namernicima, ali i turističkim organizacijama u lokalu i šire. Ideja je bila stvoriti jedan zanimljiv, drugačiji program zasnovan na kulturnom nasleđu u svim njegovim vidovima, i materijalnom i nematerijalnom, i to tako da saputnici steknu utisak da se druže sa svojim domaćinima, a ne da sa njima komuniciraju sa one tipične turističke distance. Ovo je priča o toj avanturi, napisana iz dva dela, jer sedam dana se hodilo Srbijom. Od Kraljeva preko Studenice i Gradca do Raške, od Raške preko Sopoćana, Đurđevih Stupova i Končula do Kruševca. Iz Kruševca do Vrnjačke Banje, Gamzigrada, Zaječara i Kladova. Onda Đerdapom uzvodno ka Kapetan Mišinom bregu, Lepenskom viru, Golupcu i Srebrnom jezeru. Naposletku smo posetili Viminacijum i Smederevo, a veliko finale našeg putovanja zalili u jednoj od najboljih vinarija u Srbiji - "Despotici" u Vlaškom Dolu.

Često sebe uhvatim u razmišljanju tokom putovanja kako ću kad se vratim pisati o svemu onome što sam videla, čula, probala ... onda, kada jednom ta putna groznica mine, a ja prebacim sijaset snimljenih fotografija sa telefona ili foto-aparata na hard disk, nastupi neko raspoloženje sebičnog uživanja u minulim događajima. Mislim kako je lepo sećati se bez napora beleženja, uljuljkujem se razmišljanjem o tome kako „nikad nije kasno“ za dobre priče. Negde, podsvesno, kljuca onaj novinarski „gen“ gunđajući o činjenici da je sve, ipak, vremenki oročeno. I jeste. Nekad u mikro razmerama iskustva koje postaje nemoguće prizvati u sećanje, češće diktirano novim događajima, jer sviđalo nam se to ili ne, mi smo doslovno zatrpani sadržajima i senzacijama koje, pošteno govoreći, ne postižemo da „procesuiramo“, jer negde svojevremeno pročitah da naš um, koji dramatično zaostaje u evolutivnom procesu u odnosu na realni napredak modernih tehnologija, uspešno postiže da „prežvaće“ (čitaj: proguta u zadatom tempu) nekih osam informacija dnevno! Sve ostalo mislimo da smo čuli, videli i shvatili, a ustvari smo samo projurili kroz informativni „nanos“ udobno zavaljeni u fotelju dok nam se globalna reka vesti ( s lokalnim "akcentima") sliva unutar nevelike „delte“ svetlucavog ekrana telefona, tableta, laptopa ...

E, sad, mogu ja ovako da filozofiram nekoliko dana sve usput ugađajući svojoj lenjosti da ne pređem na temu, a kako znam da je pre svega priča bitna, a osećam iskrenu potrebu da vam opričam jedno zanimljivo putovanje slikom i kašikom po Srbiji početkom marta ove godine, vredi početi upravo svim onim razlozima zašto ovo putovanje nije trebalo da se odigra!

Kiša i sneg su se smenjivali danima. Baba Marta u svom najboljem izdanju, a na ime onog „računa“ koji je napravio topli januar i prolećni Božić. Vreme od one vrste kada najviše volim da se zavučem pod jorgan "planinu", jedem vanilice i gledam filmove za devojčice (od onih sam što preferiraju kostimiranu dramu, biće neki zaostatak iz prethodnog života). Međutim, moja draga, višedecenijska prijateljica Jelisaveta Karađorđević (obožava inače da naglasi da sam ja njena najstarija drugarica u Srbiji, misleći na vreme proteklo od jednog dana u sad već davno prošlom veku, kad smo jedna drugoj prvi put stisle ruku u apartmanu hotela „Moskva“, koji je tih dana zagonetno bio osvetljen natpisom „Balkan“ s druge strane ulice), odlučila je da baš po takvom vremenu prvi put pokaže zemlju svojih predaka bratu i sestri od tetke, a duboko veruje da samo ja mogu da napravim taj program za „pokazivanje“ na način koji više liči na druženje ljudi sličnih interesovanja nego na klasično turističko putovanje. I šta ću? Pozdravih se sa filmovima za devojčice, odnesoh zimske cipele na popravku i sedoh da osmislim kretanje po Srbiji kroz varljivi mart 2018.

Torta za kneginju i hobotnice Svetog Save

Nema tog polunamrgođenog jutra nad Šumadijom koje nasmejane Cvetićke, Marina i Lidija, neće razvedriti prvoklasnom kafom i domaćim slatkom u salonu svog doma u Kraljevu, nastajalom 1908. godine u šarmantnoj varijanti lokalne secesije. Stoga mi je najprirodnije, kad krenem put Doline jorgovana, da prvo svratim u ovj romantični, prvi takve vrste na Balkanu, Muzej slatka-Kuća Cvetića. Ono što genijalne domaćine u svakoj, a naročito muzejskoj kući, razlikuje od standardno dobrih domaćina, jeste ta sposobnost da gostu „uzmu meru“ i da spram iste „skroje“ neponovljivi doživljaj. Tako se vrednica Marina, istoričarka umetnosti, doskorašnja direktorka Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, i jedna od onih osoba koju bezrezervno volim i još više poštujem, dosetila da za specijalnu gošću, kći kneza regenta Pavla i kneginje Olge, pripremi tortu njenog imena, i to po receptu iz predratnog kuvara Zorke Babić, čije prvo izdanje je štampano u Mostaru 1912. godine.

Ta Marinina torta „Jelisaveta“, sva od finog patišpanja, vanila krema, badema i lagane note rendane korice limuna, potpuno je osvojila srca i nepca gostiju, a želja gospodina Hansvajta, gorfa od Tiringena, brata od tetke naše princeze, da poseti postavku posvećenu žrtvama Kraljevačkog strašnog oktobra 1941. u Narodnom muzeju Kraljeva, dodala je celoj priči onu dimeziju od koje se dobije knedla u grlu. Valja baš na ovom mestu reći da su oboje dece kneginje Jelisavete, rođene sestre kneginje Olge po kojoj je i naša princeza dobila ime, stigli na ovo putovanje izuzetno zainteresovani, radoznali i jako dobro obavešetni. Retko i kod ovdašnjih ljudi vidim takvo razumevanje i poštovanje kulturnog nasleđa Srbije kakvo su sedam dana bez poze i preterivanja pokazivali nadvojvotkinja Helena Habzburg i njen rođeni brat grof od Tiringena. Meni, koja se inače uvek i svuda osećam dobro u svojoj srpskoj koži, prosto su rasla krila od ponosa.

Iz Kraljeva smo se uputili ka ovdašnjem dragulju nad draguljima – Manastiru Studenici. Imajući u vidu da je uveliko počeo preduskršnji post, a u čvrstoj želji da ni na koji način ne narušimo uobičajeni red velikog svetilišta, bili smo posebno dirnuti odlukom igumana Tihona da na temelju Studeničkog tipika Svetog Save, nastalog početkom 13. veka, da blagoslov za razrešenje od strogog posta (stigosmo u sredu, a to znači sve na vodi!), te da naloži pripremu obroka kakav Sava Nemanjić propisuje kad se u Studenici nađu dragi gosti. Tako su se otac Siluan i sjajni šef Goran Mihailović, inače zadužen za manastirski konak namenjen putnicima i hodočasnicima, pobrinuli da se pred nama nađu pravi posni gurmanluci, koji podrazumevaju i hobotnicu na žaru, punjene lignje, račiće, slatku pitu sa suvim šljivama.

Da bi slika bila kompletna, treba reći da se nebo razvedrilo, a oblaci kao veliki, beli zmajevi jurnuli niz obode Golije, da se ogledaju na studeničkom mramoru. Kneginja je nežno dodirnula stari kivot Prvovenčanog kralja, koji je pre gotovo dva veka naručila njena pretkinja, kneginja Persida Karađorđević. Opčinjeni studeničkim Raspećem i majstorstvom dvorskih slikara kralja Milutina u Kraljevoj crkvi, nastavili smo niz dolinu nikad većeg i blatnjavijeg Ibra ka zadužbini kraljice Jelene u Gradcu.

Plavičasti suton još ne beše obavio crkvu kao skupocenom maramom, pa smo uspeli da pre prvog mraka zavirimo u ovo čudo srednjovekovne arhitekture na našem tlu pre nego što će nas mati Nina i gradačko sestrinstvo ponuditi čajem i kolačima. Gradačka čarolija leži u činjenici da kraljičina crkva, blagodareći svojoj zanimljivoj romano-gotičkoj konstrukciji, a za razliku od drugih građevina iz iste epohe, biva tako prostrana i svetla da se čini da je neuporediov veća nego što to sugerišu njene fasade. Istovremeno, lik i delo ove odive koju Karlo Anžujski, kralj dve Sicilije, naziva rođakom, tako moćno zrače kroz vreme da moji saputnici žele da znaju o Jeleni sve što se zna, baš kao i ono što se tek pretpostavlja.

Veče završavamo u gostoljubivoj "Čakmari", etno kreaciji dvoje divnih, vrednih ljudi – Slađane i Gorana Petrovića, koji su jedan od onih dragocenih primera kako se iz ničega pravi nešto. Naime, najveći deo ovog jedinstvenog prostora primer je kreativne reciklaže starih i odbačenih predmeta iz seoskih domaćinstava, ali i nestalih fabrika, kancelarija ... O kvalitetu hrane u ovom restoranu za koji se bez zadrške može reći da je jedan od najboljih u regiji, napisaću samo jedan detalj – 95% onoga što Petrovići iznose pred goste je njihova proizvodnja, a 100% ponude je lokalnog karaktera. Pametnom dovoljno, a za sladokusce raj!

Šapat monaha i kraljeva

Posle noći provedene u Raški, u skromnom, ali čistom prostoru malog hotel "Karavan", koji preferiram u odnosu na urbanistički haos Novog Pazara, i zbog samog gradića, ispunjenog zanimljivim primerima međuratne arhitekture, ali i zbog preljubaznog Milinka, koji sa svojom porodicom vodi ovaj ugostiteljski objekat, posetili smo Galeriju "Gradac" i memorijal "Raška-Ratna prestonica Kraljevine Srbije 1915" u Kući Kursulića.

Kako sam ja poznata po tome što volim da ukrstim muzeje, galerije i kulturno nasleđe svih profila sa nematerijalnim nasleđem, a pre svega gastronomijom, pravo je blago kada u takvim naporima imate punu saradnju ljudi kakvi su Miki i Sonja Milićević, i cele sjajne ekipe KC „Gradac“.

Iz Raške pravac – Sopoćani, na ugodno druženje s igumanom Teoktistom i bratstvom u prostoru jedne od najlepših srednjovekovnih građevina Srbije, zadužbini kralja Uroša I. Od neponovljivog Uspenja Bogorodičnog do lepog Apostola Filipa, te srpske Mona Lize, kako vodiči popularno vole da zovu ovu fresku u severnoj pevnici Trojičke crkve u Sopoćanima, a posebno do čuvene kompozicije Smrt kraljice Ane, te ode majci koju oplakuju i nebo i zemlja, naslikane u spomen Ane Dandolo, venecijanske plemkinje koja je svom mužu Stefanu Prvovenčanom donela krunu, i nesumnjivo imala izuzetan značaj u odrastanju i vaspitanju svog sina, kralja Uroša I.

Nema ničeg prirodnijeg nego iz Sopoćana nastaviti put Đurđevih Stupova, među one nedovršene kule – tipično romanički vestverk, koji je veliki župan Nemanja podigao u slavu Svetom Đorđu, sedamdesetih godina 12. veka. To je i tačka sa koje se pruža fantastična panorama Deževe, prostora na kojem su Nemanjići nekada imali svoje dvorove, a i rado išli u lov, ali i srednjovekovna celina u kojoj se može videti jedna od retkih originalnih manastirskih trpezarija s kraja 13. veka, koju je podigao kralj Dragutin Nemanjić, sin Uroša I i Jelene za koju još uvek verujem da je Anžujska, iako neka nova istorijska istraživanja pokazuju u drugom smeru.

Putem nizbrdo nazad u Novi Pazar gde se ceo grad uzvrteo na 8. mart, Međunarodni praznik žena, a neviđeni cvetni aranžmani mame razgaljene muževe, koji bogami kupuju li kupuju. Mi smo u Pazar, istini za volju, sišli "Kod Jonuza" na ćevape, ali teško je proći jedan tako uzavreo grad, a ne primetiti njegov ritam, pojedine gotovo orijentalne izloge, mlade muslimanke koje teraju zanimljivu modu egzotičnog pokrivanja glave, koje je pre atraktivno nego verski „komprimirano“. Zanimljiv je, ali i haotičan Novi Pazar. Manjka za jednog dobrog i hrabrog urbanistu, a kao i čitava regija i veći deo Srbije, ima problem sa odlaganjem smeća. Tužno je kad se čovek tako nađe u predelu punom prirodne lepote i spomeničkog nasleđa, a ljutita baba Marta nakolo „kiti“ pejzaž plastičnim kesama i flašama, te svakovrsnim đubrem, dovoljno laganim da ga vetar i kiša razvuku na sve strane. Teško će turistička promocija države da prođe sa ovim "efektnim dekorumom“, a ruku na srce razrezala bih masne kazne po lokalu za isti, sve da sam u nekoj moći da to učinim. Činjenica je da čoveka ništa tako ne zaboli kao kad ga „udare“ po novčaniku.

Iz centra Pazara do drevne crkve Svetog Petra u Rasu nije daleko. Vreme se meškolji, ali kad krenemo put velikih svetinja sunce zablista. Laskam sebi da je to odgovor na onu moju šaljivu tvrdnju da sam u prethodnim životima bila udata za dva veličanstvena čoveka – velikog župana Nemanju i despota Stefana Lazarevića, pa kad im krenem na poklonjenje nebo se nasmeši.

Velikožupanski saborni hram u Rasu, često datiran u 9. vek kao jedna od najstarijih, a još uvek aktivnih hrišćanskih crkva na tlu Srbije, fascinira moje spautnike. Rečit je protojerej stavrofor Tomislav Milenković, koji nam je domaćin u ovom nestvarnom ambijentu svom od istorije i zagonetki. Sunce miluje impresivne nadgrobnike pred crkvom, a put dalje vodi ka Manastiru Svetog Nikole u Končulu gde nas očekuju mati Minodora i jedno neponovljivo sestrinstvo s kojim sam imala zadovoljstvo da sarađujem na projektu „Živeti prošlost“ i "Gurmanskim pričama Srbije 2" u ranu jesen 2015.

Pravoslavno monaštvo je specifično i način njihovog života je bitno drugačiji od onog kako to čine kaluđeri i kaluđerice hrišćanskog zapada Evrope. Otuda mogućnost da se u vreme posta sedne za monaški sto predstavlja dragocenu privilegiju. Skromna, jednostavna, a preukusna posna jela oduševljavaju moje saputnike. Od jedne varijante crvenog boršča, preko posne sarme i fine turšije, uz prethodnu molitvu sa monahinjama, sve je u Končulu kao istrgnuto iz neke drevne knjige gostoljublja i smernosti. Osećamo da smo dobrodošli dok se ružičasti sumrak spušta na obronke Kopaonika, koji kao neka snegom posuta poslastica viri kroz prozore manastirske trpezarije. Ja sam posebno dirnuta činjenicom da su sestre iznele vizantijsko vino po recepturi iz 9. veka, koje smo pre nekog vremena zajedno rekonstruisale u okviru gastroheritoloških eksperimenata, koji čine deo projekta „Živeti prošlost“.

Dok noć polako pada, obilazimo radionice u kojima nastaju ikone i vezene odežde, zavirujemo u zimsku kapelu, razgovaramo sa raspoloženim monahinjama i mazimo kućne ljubimce, među kojima je zeka Ljubica apsolutna zvezda male manastirske menažerije. Teško je rastati se sa sestrinstvom. Ne beži se tako lako od tolike ljubavi i pažnje, ali svi mi znamo šta je red, a i da nas očekuje još mnogo kilometara.

Kod čestitog knjaza na kruševačkoj čajanci

Noć u Raški je tiha, a jutro gotovo nestvarno. Prelazimo Ibar i skrećemo ka Staroj i Novoj Pavlici na putu kroz podkopaničku regiju kojom planiramo da kao nekad trgovci i osvajači, jednom prošavši ispod Koznika, tog čuvara srednjovekovnih puteva, stignemo do stare Lazareve prestonice u Kruševcu.

Nabujali Ibar i neverovatna Stara Pavlica kako ih je u jutro 9. marta 2018. zabeležio Hansvajt fon Tiringen.

Stara Pavlica kao himera lebdi nad prugom uskog koloseka, a iz njenog naosa bez zidova puca pogled na Ibar i ostatke grada Koprijana, koji kao pandan Magliču u gornjem delu klisure, zatvara Dolinu jorgovana. Nova Pavlica, nadomak Stare, zadužbina Lazarevih sestrića braće Musića, leži kao nehajno skinuta bela rukavica u mrkom predelu. Ovde je, kažu, pogubljeni knez prenoćio na svom putu s Kosova ka Ravanici u kojoj i danas počiva.

Put nas vodi kraj Jošaničke Banje, rodnog mesta najveće heroine Velikog rata, Milunke Savić, i sa zadovoljstvom vidim da je u jeku obnova starog turskog kupatila. Nad Banjom lebdi oblak pare koja se diže iz njenih vrelih, termalnih izvora koji nedvosmisleno sugerišu blizinu vulkanske aktivnosti. Kako je čarobno bilo okupati se u zvezdanoj septembarskoj noći pre koju godinu na ovdašnjem bazenu sa gošćama iz Japana dok je pun mesec namigivao kroz crne šume kopaoničke kao da se i sam kupa u velikom nebeskom jezeru.

U Kruševcu nas očekuje draga Zorana Drašković, kustos Kuća Simića i sjajna ekipa Narodnog muzeja Kruševac. Kako putnike-namernike prvo treba ukrepiti dobrim jelom na moje traženje, a na temelju jako lepog iskustva, odlazimo u kafanu "Novo Prerovo" nadomak glavnog kruševačkog trga. Ovo carstvo tradicionalne hrane nadaleko je poznato po onim gotovo zaboravljenim kafanskim jelima kakva je džigerica u maramici, jagnjeće sarmice, škembići i slični krkanluci.

U času kad mi sednemo za sto na meniju su i juneći repovi u saftu, pa celo društvo koje samo iz njima znanih razloga jede sve vreme isto što i ja jedem, odlučuje da se upusti u moravsku gastronomsku avanturu, jer sve su ovo jaka, kafanska jela u kojima su nekada uživale kiradžije i tgrovci, mahom podrumari-vinari, zanatlije i kalfe, te pijačari, kad postignu da nešto prezalogaje između dva naporna posla. Problem s kafanskom, tradicionalnom hranom danas jeste upravo u tome što mi više ne trošimo taj broj kalorija u svakodnevnoj aktivnosti, a stomaci su nam postali malčice svileni u međuvremenu, pa valja od svega naručiti pola porcije, osim ako nemate takav metabolizam da „sagorite“ ovu vrstu klope pre nego što vas ona pošalje u horizontalu. Moji saputnici su u svakom pogledu kapacitet, a posebno fascinira njihovo oduševljenje ovdašnjim kiselim mlekom, pa praktično uz sve što jedu naručuju kiselo mleko i bez zadrške mu se dive od Raške do Srebrnog jezera. Čini se da je reč o proizvodu koji treba malo bolje marketinški elaborirati, a pogotovu kada se ima u vidu da mi više trošimo grčki jogurt – elem, opšte je poznato da Srbin uvek više ceni uvoz od domaće produkcije. Čak i onda kad je to objektivno lošiji izbor.

Iz „Novog Prerova“ laganim korakom nastavljamo ka Lazarevom gradu, crkvi Lazarici i centralnoj zgradi muzeja. Treba potrošiti sve te kalorije! Dočekani domaćinski uživamo u stručnom vođenju kroz novu muzejsku postavku, otkrivamo zanimljiv kivot sa delom moštiju u prekrasnoj pridvornoj crkvi kneza Lazara, pijemo odličnu kafu sa direktorom muzeja Goranom Vasićem i sa velikim zanimanjem razgledamo dobro opremljenu muzejsku suvenirnicu. Vreme leti, pa smo već na pola puta ka Kući Simića gde su drage koleginice i drugarice, Zorana Drašković i Vesna Bogdanović, a u saradnji sa čarobnicom keteringa i divnih kolača, Draganom Vasić, organizovale čajanku na kruševački način u zavodljivom ambijentu kuće s početka 19. veka, koja je nekada pripadala čuvenom političaru i trgovcu Stojanu Simiću, a danas predstavlja moderni muzejski centar nadaleko poznat po izuzetnoj saradnji s lokalnom zajednicom. Da podsetim, to je ono mesto na kome sam početkom decembra 2017. sa najvećim uživanjem sprovela radionicu "Posno, a slasno" u okviru izložbe „Srećna slava, domaćica!“, koju autorski potpisuje Zorana Drašković.

Društvo je oduševljeno muzejskom čajankom! Sve servirano u duhu muzejske postavke u finim tanjirićima, porcelanskim šoljama i kristalu. Iz Aleksandrovca dobavljen neopisiv šeri brendi, maturski rad budućeg tehnologa vina. U savršenoj boci od fino brušenog kristala domaća dunjevača, a na tacnama salat od povrća, Milina salata s piletinom, pogačice sa čvarcima, kupusnik, pitice s mesom, solenke, štanglice kraljice Marije, reform torta sečena kao petit fourre, išleri, ledene kiflice, grancle ... Društvo uzdiše i tamani kao da su se oni repovi u „Novom Prerovu“ dogodili u prošlom veku! Zlatne ruke Dragane Vasić, ali i smisao za lepo Zorane Drašković, neuporedivo, materinsko gostoljublje Vesne Bogdanović, a sve to zajedno u muzejskom ambijentu – doživljaj koji se pamti na duge staze!

Kad sam saputnike smestila u besprekorni hotel "Biser", nekih par desetina metara od Kuće Simića, vratila sam se na celovečernju žurku u muzeju sa Zoranom i Vesnom, ali o tome neki drugi put :)

U sledećem nastavku čitajte o tome šta smo sve videli i, naravno, jeli putujući od Ljubostinje, Kalenića, Vrnjačke Banje, Gamzigrada, Kladova, Đerdapa, Golupca, Srebrnog jezera, Viminacijuma, pa sve do Smederava!

(Nastaviće se)

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i gastroheritolog

© Artis Center 2018