Tamara Ognjević: Svi imamo svoje "parče" bolje prošlosti

Tamara
Tamara Ognjević
Istoričarka umetnosti, heritolog i književnica
Tamara web
Tamara Ognjević na manifestaciji "Leto na Trgu galerija" 2018. u Novom Sadu, u okviru koje je održala predavanje "Slatko-gorki ukus cveća" iz ciklusa "Poslastičarnica". Foto: Galerija Matice srpske

Sredinom leta na poziv novosadskog "Dnevnika", istoričarka umetnosti i pisac, Tamara Ognjević je dala ekskluzivni intervju za novosadski dnevnik. Ovaj razgovor, koji je vodila Marina Jablanov Stojanović, urednica i novinarka najstarijeg i najuglednijeg dnevnog lista u Novom Sadu, "Dnevnik" je publikovao u priređenoj varijanti, u dva nastavka u svom štampanom i onlajn izdanju. Mi intervju donosimo u takozvanoj "prvoj ruci", odnosno intergralnoj varijanti sa svim elementima koji su zbog ograničenog novinskog prostora opravdano izostali.

Biljke – čudesna bića bez kojih bi život bio nezamisliv, jer neke su hrana, poneke lek, a deo njih nam ulepšava život svojom bojom, mirisom i oblikom. Svet modernog čoveka je prepun informacija, one su sve dostupnije i mnogo toga je poznato, naučna saznanja o nama samima i svetu koji nas okružuje svakodnevno se se uvećavaju. Sve je manje onoga što je tajanstveno, mistično i što tek treba da se otkrije. Baš zato i kada nam se čini da tako mnogo znamo, pravi pristup je onaj drevni, Sokratovski – da budemo tragaoci na tom putu ka istini. Istoričarka umetnosti, direktorka Artis centra iz Beograda, msr Tamara Ognjević je upravo jedan od takvih tragalaca – specijalnost joj je ikonografija, tj. čitanje slike, a toliko toga znalačko oko sa slika može da otkrije. Autorka transdisciplinarnog projekta „Poslastičarnica“, Ognjevićeva već duže vreme istražuje kompleksne odnose umetnosti, gastronomije, književnosti, filozofije i emancipacije žene u kontekstu složenih društvenih odnosa tokom 19. i početkom 20. veka . Povod da razgovaramo o bilju i cveću koje je prisutno na slikama majstora kičice poznog 19. veka, ali ne kao ukras i kao likovni element koji uspostavlja ravnotežu, nego kao skriveni simboli i poruke koje slika sadrži, bilo je predavanje „Poslastičarnica: Slatko-gorki ukus cveća”, koje je Tamara Ognjević održala u okviru manifestacije „Leto na trgu galerija“ u Novom Sadu.

Sandro Botičeli, Proleće, 1470-80, Galerija Ufici, Firenca

Šta se iza dela krije? Koliko je naša percepcija uslovljena svetom koji nas okružuje? Kako mi iz sadašnjeg vremena vidimo ono što pripada prošlosti i što čini temelj ovog vremena?

Često upotrebljavamo tu lepu frazu da prošlost čini temelj budućnosti, a da to u suštini nije tačno. Mi u pravilu malo znamo o prošlosti, a i kada se osvrnemo unazad najčešće poimamo i interpretiramo događaje i pojave iz prošlosti na temelju ličnog iskustva, a još češće na temelju onoga što želimo da vidimo. Percepcija prošlosti je u pravilu diktirana, pre svega, našim sopstvenim iskustvom, a ponekad i željama. Kako živimo u epohi filma i elektronskih medija, digitalne animacije i specifične estetike spektakla, prošlost nam stiže „upakovana“ u dinamici i formi koja je zapravo refleks našeg vremena. I mi je shvatamo kao nešto bolje, sadržajnije, lepše... Vudi Alen je u svom čuvenom filmu „Ponoć u Parizu“ na efektan način, filmskim sredstvima, ispričao kako svaki čovek ima svoje „parče“ prošlosti koja je bila bolja, i svoj žal zašto nije živeo baš u tom trenutku. Da bi se zaista zavirilo u prošlost neophodno je sagledati realni kontekst svakodnevice neke epohe. U tom smislu umetnička dela jesu jedna vrsta karte za taj vremeplov, a funkcionalna su samo ako razumemo „jezik“ kojim ona govore. To znači mnogo istraživanja i jedan pragmatičan, naučni pristup. Ilustracije radi, sve nas fascinira epoha renesanse i kada o njoj razmišljamo mi imamo tu romasiranu predstavu o jednom vremenu genija poput Dantea, Leonarda, Fićina, Bruneleskija ... darovitih vizionara koji su osvetlili mrak srednjeg veka i uveli svet u eru prosvećenosti. Niko ne razmišlja o tome da je to istovremeno i epoha velikih epidemija kuge, inkvizicije, javnih mučenja i pogubljenja ... Dakle, jedno nimalo udobno vreme za život! Umetnost tog vremena nam to pokazuje kroz teme i simbole. Ona je nesumnjivo lepa u svojoj pojavnosti, ali kada se uđe dublje u suštinu onoga što „poručuje“ posmatraču, a ne treba zaboraviti da je stvarana za ljude te epohe, tek onda smo zaista u vremeplovu i samo je pitanje naše spremnosti kako ćemo reagovati na ono što vidimo. Ako mene pitate, ja svakako ne bih volela da živim u Firenci početkom 15. veka. Više mi odgovara da se tim događajima divim sa sigurne distance svog vremena. Da im se divim ili da budem prestravljena onim što mi renesansa „poručuje“. Ne treba zaboraviti da na trgu Sinjorije u jednom trenutku gore Botičelijeve slike kao suviše frivolne, a u drugom Savonarola, koji je pozvao na paljenje tih istih slika i brojnih knjiga koje svojim sadržajem direktno udaraju na autoritet hrišćanske dogme.

Variranje motiva akantusa na portalu crkve Svetog Nikole, Kastelmola, Sicilija. Foto:Tamara Ognjević

Smatralo se u prošlosti da biljke imaju magijske moći... Koje su to biljke koje se pojavljuju na slikama i kakva im je simbolika?

Čovek od praiskona ima, da tako kažem, iskustvo biljnog sveta. Postoji jedna zanimljiva teorija prema kojoj praistorijski čovek počinje da konzumira meso na temelju percepcije da životinje koje jedu mesu nemaju simptome trovanja hranom, koji se mogu javiti usled konzumacije biljaka. Ovo je, naravno, samo teorija, ne znamo još uvek dovoljno na tu temu. Ono što, ipak, sasvim sigurno znamo je nesporna činjenica da čovek kroz vreme, a u cilju preživljavanja, posmatra svet oko sebe vrlo pažljivo i uočava osobine tog sveta. U tom procesu uočava i osobine biljaka, a budući da sve što ne razume povezuje sa božanskim ili demonskim principima, i biljkama daje te “osobine”. Nauka nam jasno pokazuje da se praistorijski čovek zarana upoznaje sa halucinogenim biljkama i da su one često magijski “ključ” na put u više sfere. Otuda marihuana nije novina koja stiže s decom sveća i hipi pokretom. Da pomenem tek jednu biljku sa ovim osobinama. Međutim, halucinogene biljke su u prošlosti mnogo manje zanimljive čoveku od onih koje hrane, leče ili sugerišu prisustvo elemenata od krucijalne važnost za njegov život i preživljavanje. Ilustracije radi, akant ili akantus čiji karakteristični, dekorativni list srećemo kao fini, pre svega skulpturalni, ukras u hramovima – od onih egipatskih, preko korintskih kapitela antičke Grčke i Rima, pa sve do hrišćanskih crkava širom Evrope – vidimo ga i u našoj Studenici, i ne samo u njoj, jedna je od tih čarobnih biljaka, koja nas manje interesuje od recimo mitske mandragore (valjda je u čovekovoj prirodi da je radoznaliji kada je u pitanju tamna strana sveta J). Zašto akantus? Stari vek poznaje niz fantastičnih, prekrasnih biljaka koje bi divno izgledale u dekoraciji hramova i palata? Akantus je svojevrsni simbol života za čoveka prošlih vremena. Naime, ova tipično mediteranska biljka u pravilu raste na mestima na kojima postoje izvori slatke, pijaće vode. Nama koji o kvalitetu vode danas ne brinemo previše to ne deluje kao fascinantan razlog za tolikog klanjanje akantusu. Međutim, kada bismo videli kako je ispravna voda za piće bila veliki problem u prošlosti i koliko je važan “signal” svojim postojanjem slao akantus ondašnjem čoveku, poklonili bismo mu se i mi. Sa tim svojim osobinama akantus je u očima ljudi onog vremena bio božanski dar, poruka da se tu nalazi voda koja život znači. I to ispravna voda za piće. Da ne podsećam da je voda jedan od ključnih faktora preživljavanja, te da su joj kroz vreme pridavana božanska svojstva što takođe vidim u literature i umetnosti. Da pomenem samo predstave “Izvora života” ili one epizode u bajkama i epovima kada pokojnika umiju “živom” vodom, a on vaskrsne. Primera ima mnogo, a kao i u svakom mitu, kriju neku situaciju iz realnog života, iz svakodnevice u kojoj se čovek prošlosti suočavao sa svojim strahovima, a pre svega sa pitanjem ličnog opstanka. Koliko su se shvatanja pojedinih pojmova promenila u međuvremenu pokazuje i samo korišćenje glagola “preživeti” u prošlosti i sadašnjosti. U prošlosti su ljudi doslovno mislili na fizičko preživljavanje, odnosno ostanak u životu, mi danas pod ovim pojmom najčešće podrazumevamo finansijsko “preživljavanje” najčešće uslovljeno malim prihodima ili nedostatkom posla.

Drvo moringe spada među najcenjenije i najskupocenije biljke starog sveta.

Egzotične biljke iz dalekih krajeva koje mi u ovom vremenu tek upoznajemo su bile poznate, cenjene i upotrebljavane još u starom veku. Koje priče nam one otkrivaju?

One nam, pre svega, govore o potrazi za zdravljem i ukusima, jer čovek prošlosti ne zna za medicinu i farmakologiju u onom obliku u kojima ih mi poznajemo danas, a biljke – pogotovu one začinske, ali i egzotično voće i povrće, znače poboljšanje kvaliteta ishrane, poboljšanje ukusa onoga što se jede. Naše nepce je vremenom preživelo ozbiljnu evoluciju upravo zahvaljujući začinskim biljkama u prvom redu, i malo je verovatno da bi nas neko lako resetovao, da upotrebim jedan moderan izraz, na ishranu naših predaka. Ne moramo tu da idemo mnogo daleko u prošlost. Dovoljno je da se “vratimo” do ishrane Srba seljaka sredine 19. veka. Do jedne trpeze uglavnom zasnovane na brašnu, masti, mleku, krompiru i luku. Istovremeno, moć da se pribave egzotične biljke, bez obzira da li će se koristiti u ishrani ili kozmetici – moringa je bila najskuplji sastojak kozmetičkih proizvoda Starog veka. Egipćanske, Etrurščanke, Feničanke su davale čitavo bogatstvo za kutijicu pomade od moringe – predstavlja je svojevrsni statusni simbol, dokaz ekonomske moć i važnog položaja u društvu. Konačno, dovoljno je reći da iza velikih geografskih otkrića stoji potraga za skupocenim začinima i plemenitim metalima. Veliko je pitanje ko bi se iz puke radoznalosti otisnuo u nepoznato, u času dok se veruje da je zamlja ravna ploča, da nije trebalo pronaći mitsku “Indiju” i dokopati se svih tih “rajskih vrtova” u kojima izdašno raste biber, karanfilić, muskatni oraščić. Podsetiću samo da su Holanđani u borbi sa Englezima oko Novog Amsterdama, današnjeg Njujorka, u 17. veku između Menhetna i istično indijskog ostrva Banda prednost dali ovom ostrvu-carstvu muskatnog oraščića, jer je ono značilo profit na temelju trgovine jednom egzotičnom, začinskom biljkom bez koje mi danas ne možemo da zamislimo slavsko žito, a Englezi egnog-tradicionalno božićno piće. Ovo su samo neki od brojnih načina korišćenja ove dragocene biljke.

Frank Diksi, Lejla, 1892.

Govor cveća. Koliko je bilo cenjeno, dragoceno i skupoceno? Naši preci nisu imali mobilne telefone i nisu mogli da šalju sms poruke nego su poruke slali cvećem. Šta je poručivala ruža, a šta pasulj?

Govor cveća je u onom kontekstu u kojem ga Vi pominjete “izum” novijeg datuma. Naime, “patentirale” su ga žene u zenanima-haremlucima Carigrada, dakle u ambijentu u kojem je sloboda klasične komunikacije bila maksimalno limitirana, a u određenim situacijama i po život opasna. Tako su one, osuđene na izolaciju i tišinu, pronašle svoj “jezik”, koristeći cveće po kojem su vrtovi na Bosforu poznati, da bi rekle ono što misle ili osećaju. Lejdi Meri Vortli Montegju, supruga britanskog ambasadora u Turskoj u prvoj polovini 19. veka, bila je opčinjena ovim vidom komunikacije cvećem i trend je prenela u Englesku u kojoj će on tokom Viktorijanske ere doživeti pravi bum. Od ruže, koja shodno boji i broju, može predstavljati izjavu ljubavi (crvena), poštovanja (bela) ili ljubomore (žuta), pa do čitavih kompleksnih buketa pažljivo biranih vrsta cveća, njihove boje i broja, koji u jeziku cveća ili florografiji, kako ovaj fenomen naziva nauka, predstavljaju čitava “pisma”, reč je o zanimljivom, romantičnom vidu komunikacije koji je obeležio 19. vek širom Evrope. Kod nas jednu takvu, svakako romansiranu, epizodu opisuje naš slavni komediograf Branislav Nušić u obliku dijaloga cvećem između jedne mlade, udate Turkinje sa beogradskog Zereka (Dorćol) i jednog Karađorđevog ustanika, rodom iz Makedonije. Razmenjeno je tu cveća, ali i drugih predmeta, posredovanjem kučenceta ove zerečke lepotice, sve dok jednog dana kunčence, stalno podmićivano šećerom da poštu prenosi, ne stiže sa zrnom pasulja u maramici. Za onoga ko zna “šifru”, a junak ove priče je tu bio nesumnjivo stručan, pasulj znači: “Izvol’te k meni noćas!”

Svadbena torta vojvotkinje od Saseksa načinjena u kombinaciji zove i limuna. Foto: People

Bez obzira što živimo u 21. veku i dalje imamo snažnu potrebu da važne događaje u životu obeležimo raznim ritualima. Jedan takav događaj je venčanje – mlada nosi specijalnu haljinu - venčanicu, koja ne može da se nosi u drugim prilikama. U rukama drži buket, pravi se torta… Da li biste nam to objasnili na primeru skorašnjeg kraljevskog venčanja Megan Markl i Princa Harija?

Naše vreme karakteriše održavanje tradicije bez poznavanja i razumevanja suštine. Venčanja su možda najbolji primer. U prošlosti je venčanje jedan kompleksni ritual krcat simbolima, ali i postupcima među kojima brojni imaju magijski karakter zaštite. Pre svega mlade, koja u okviru ovog ritual menja identitet preuzimanjem novog imena. Naravno, da sve neveste kroz vreme teže da na taj – svoj dan, budu lepe, da imaju posebnu odeću, da sve bude vrlo svečano. Danas, međutim ceremonija venčanja ostaje samo na “površini” u tom estetskom momentu u kojem se prezentira ukus, bogatstvo, originalnost. U tom kontekstu je nedavno venčanje Amerikanke, mulatkinje, Megan Markel i princa Harija, predstavnika najdugovečnije i najuticajnije evropske monarhije, višestruko zanimljivo. Pre svega, zato što je reč o obredu opterećenom brojnim protokolima koji imaju za cilj da održe tradiciju, i to ne samo u njenom pojavnom smislu. Takav kontekst u doslovnom smislu vezuje ruke nevesti, koja se itekako pita kako će izgledati njeno venčanje. Međutim, meni lično je bio zanimljiv način sa kojim se Megan, sada vojvotkinja od Saseksa, izborila sa zadatim okvirom i uspela da dâ sopstveni “pečat” celoj priči. Posebno je zanimljiv odabir zove kao cveta, koji će simbolizovati samu nevestu, a da podsetimo – cvet zove jr, zajedno sa limunom, činio osnovni sastojak njene vrlo neprotokolarne svadbene torte, uobičajeno je naime da svadbena torta u domu Vindzora bude voćni kolač. Zova je u tradiciji Britanije izuzetno važna biljka, jer je zaštitnik doma i porodice. Od davnina se veruje da prisustvo zove štiti od udara groma. Ona je biljka paganske boginje vegetacije i plodnosti, ali i zaštitnica bračne ljubavi. Iako je crkva pokušala, a u cilju hristijanizacije Ostrva, da zovu pretvori u zloglasno drvo oko kojeg se veštice okupljaju na crni Šabat, verovanje u moć ove biljke koja daje prekrasan, mirišljavi cvet i simbolizuje ženski princip ljubavi i plodnosti, ne bledi. Otuda je izbor nove neveste u domu jedne stare monarhije vrlo zanimljiv i duboko simboličan.

Marina Jablanov Stojanović,

urednik i novinar novosadskog "Dnevnika"

©Artis Center 2018

Tamara
Tamara Ognjević
Istoričarka umetnosti, heritolog i književnica

Diplomirala je Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Na istom fakultetu završava poslediplomske studije. Usavršavala se u Americi, Francuskoj i Engleskoj, a 2008. je diplomirala PR menadžment na uglednoj međunarodnoj školi London School of PR. Licencirani je turizmolog i ekspert za kulturno preduzetništvo u oblasti heritologije, likovne i primenjene umetnosti, i kulturnog turizma.

Komentari0

Trenutno nema aktuelnih komentara

Ostavite prvi komentar koristeći polje desno.