Beograd, 15. mart, 9:51
Luvr od petka zatvoren, prazan i čudovišno lep. Pobeda samotračka spokojno raširila mermerna krila, parisko sunce osvetlilo sklad linija i lukova monumentalnog stepeništa u nekadašnjoj rezidenciji francuskih kraljeva. Prizor prosto zanosi.
Koliko smo puta svi mi, koji smo jurili kroz ove hodnike, zastali da u miru pogledamo ovu lepotu? Bez guranja, gledanja na sat, jurcanja ka krcatoj sali sa Leonardovom Mona Lizom? Razmišljanja da treba videti još petnaest lokacija, obavezno slikati i slikati se, odmah sve to izbaciti na društvene mreže da nam aplaudiraju prijatelji i zavide neprijatelji.
Zanimljiv eksperiment koji je u leto 2010. godine sprovela služba za komunikaciju Luvra pokazuje da je od gotovo milion posetilaca koji su u dva meseca prohujali najpoznatijim muzejom na svetu, samo njih 8 (dobro ste pročitali - i slovima: osam!) selo da na miru uživa u čuvenim remek delima. Bez škljocanja aparata ili mobilnog telefona. Bez žurbe. Bez napetosti.
Čini se da nam ova situacija, ova pandemija šalje jednu jako važnu poruku. Da nas uči nekom novom razumevanju vremena i prostora, usporavajući nas, smanjujući brzinu, pokazujući možda šta smo sve propustili jureći kao blesavi u skladu sa trendovima epohe koja nam je dala mnogo, a oduzela tananu sposobnost uživanja u trenutku, u onoj magičnoj formuli u kojoj mudra Koko Šanel kaže da je manje zapravo više.
Usporite, dakle. Vreme više ne leti. Samotračka Nika je videla milijardu nas u protekla dva milenijuma (nastala u 2. veku pre naše ere, u Luvru od 1884. godine), i videće bar još jednu milijardu. Koliko nas je zaista zastalo, opustilo se i uživalo u susretu sa njom?
Mislite o tome kada sledeći put uđete u Luvr.
Tamara Ognjević,
istoričarka umetnosti i pisac
© Artis Center 2020
Trenutno nema aktuelnih komentara
Ostavite prvi komentar koristeći polje desno.