Vedžvud (1): Uspon grnčara Njenog Veličanstva

Tamara
Tamara Ognjević
Istoričarka umetnosti, heritolog i književnica
WW web

Ko još nije čuo za legendarni Vedžvudov servis za čaj? Ili za čuveno Kraljičino posudje istog proizvodjača? Vedžvud je institucija, koja je odavno nadišla granice britanskog ostrva, nacionalni brend Ujedinjenog Kraljevstva, remek delo primenjene umetnosti, kuća koja postavlja vrlo visoke umetničke standarde svim ozbiljnim proizvođačima trpezarijskog posudja. Pa, ipak, koliko je onih koji znaju ko je bio Džošaja Vedžvud i kako je jedna medju brojnim grnčarskiim radionicama iz zagušljivog Potteria u Stouku na Trentu postala maksima kraljeva i svih ljudi rafiniranog ukusa? Zahvaljući jednom od najeminentnijih poznavalaca tajni keramike, etnoarheologu Biljani Djordjević, dragocenoj saradnici na Artisovim projektima Živeti prošlost i Poslastičarnica, vodimo vas na ekskluzivno, virtuelno putovanje kroz istorijat Vedžvuda s posebnim osvrtima na njegov muzej u rodnom Stouku, koji je autorka teksta posetila tokom prošle jeseni.

Spomenik Džošaji Vedžvudu ispred Vedžvud muzeja. Verna kopija spomenika koji se od 1863. nalazi ispred ulaza u železničku stanicu Stoka na Trentu. Foto@ Biljana Djordjević

Kada se 1759, na samom početku industrijske revolucije, Džošaja Vedžvud razišao sa partnerom Tomasom Vajldonom i pokrenuo sopstvenu fabriku u Barslemu, grnčarstvo je bilo dominatna proizvodna grana u Severnom Stafordšajru, koja se vrtoglavo širila. Desetine grnčara već je razvilo proizvodnju i uspešno zadovoljavalo potrebe tržišta po razradjenom sistemu. Tako je mislila većina, ali ne i mladi i ambiciozni grnčar čija je uspešna karijera tek počinjala.

Da bi se razumeo uspeh Džošaje Vedžvuda, kao i opstanak robne marke koja upravo po njemu nosi ime Wedgwood s nesmanjenom reputacijom do danas, neophodno je upoznati se s vremenom i okolnostima u kojima ova priča počinje.

Stouk na Trentu sredinom 19. veka i prostor poznat pod imenom Potteries.

Potteries - Povest o grnčarima Stafordšajra

Dobra lokalna glina i standardna potražnja za keramičkim proizvodima bili su osnova za utemeljenje grnčarskog zanata baš na prostoru danas poznatom kao Potteries. Za nešto više od dva stoleća, od kraja 17. do sredine 20. veka, čitava oblast Stafordšajra pretvorila se u moćnu industriju sa preko 2000 peći karakterističnog oblika boce, kakve se ne sreću u drugim delovima sveta. Hiljade i hiljade stanovnika Tanstala, Barslema, Hanleja, Stouka, Fentona i Longtona, šest mesta koje čine Stouk na Trentu, radilo je u fabrikama keramike i porcelana. Čitave porodice generacijama su bile angažovane na različitim poslovima koje proces industrijalizovane proizvodnje keramike podrazumeva. Neki su se bavili kopanjem i dopremanjem sirovine, drugi pripremom gline i oblikovanjem, treći izradom posebnih recipijenata – saggars, u koje su posude polagane da bi tokom pečenja bile zaštićene, četvrti njihovom dekoracijom, peti procesom pečenja, a ostali pakovanjem i transportom gotovih proizvoda. Proizvodni proces je, dakle, bio specijalizovan, a radili su svi. Muškarci teške poslove, a žene one manje fizički zahtevne, kao što je obrada finalnih proizvoda i dekorisanje. Njihov život nije bio lak. Neki su počinjali da rade već sa šest godina, a ugalj koji se koristio za loženje peći (čak 14 tona po jednom paljenju!), stvarao je od idiličnog krajolika nezdravu sredinu za život, kakvu poznajemo iz Dikensovih romana.

Peći u obliku boce, spolja i iznutra. Gladstone Pottery Museum, Longton. Foto @Biljana Djordjević

Sredinom 20. veka, uvode se čistije tehnologije, a zahtevi tržišta za keramikom i porcelanom drastično opadaju, zahvaljujući, u prvom redu naglom usponu proizvodnje metalnog posudja i plastike, koja danas savremenom svetu zadaje tolike glavobolje. Od tada engleske fabrike keramike naglo propadaju, uglavnom nesposobne da se prilagode novom vremenu. Proizvodnja se napušta, a emblematične peći se ruše. Danas ih je ostalo manje od 50 i pod zaštitom su države, mada ne i u funkciji. Savremene tehnologije zamenile su one tradicionalne, neekološke, ali većini ni to nije pomoglo. Jedna od retkih kompanija koja je odolela svim izazovima i opstala je Wedgwood.

Svakodnevica u Potteries u drugoj polivini 18. veka, naslovna stranica autobiografske knjige Čarlsa Šoa When I was a child, koji govori o odrastanju grnčarske dece u ovom velikom centru za proizvodnju keramike.

Dečak koji nije mogao da koristi grnčarsko vitlo

Džošaja Vedžvud je potekao iz porodice koja se generacijama unazad bavila proizvodnjom keramike. Zna se da je njegov čukundeda Gilbert bio grnčar, a vrlo je verovatno da nije bio prvi medju Vedžvudovima koji se time bavio. U vreme Džošajinog rođenja, 1730. godine, u porodičnoj manufakturi Chirchyard Pottery, radili su, pored njegovog oca Tomasa, i stričevi i stariji brat. Kada je imao samo devet godina, umro mu je otac, pa je Džošaja, kao i mnoga druga deca tog vremena, bio prinuđen da se uključi u porodični posao. Imajući u vidi da je to uzrast u kome se počinje sa obukom grnčara i danas u tradicionalnim, neindustrijskim sredinama, sasvim je moguće da bi se isto desilo i da je Tomas Vedžvud Stariji bio živ. Možda bi Džošajino šegrtovanje počelo godinu-dve kasnije, ali ne dalje od toga.

Tipičan prizor iz grnčarskih radionica Potteries-a. Grafika@BBC

Sa 14 godina Džošaja je zvanično postao šegrt svog starije brata Tomasa, koji se obavezao da će mu tokom narednih pet godina pružiti kompletnu obuku, a da će zauzvrat Džošaja dobiti hranu, smeštaj i odeću. Nedugo zatim, Stafordšajr je zadesila epidemija velikih boginja, koja nije mimoišla ni Džošaju. Iako ih je uspešno preležao, desna noga mu je ostala nepokretna, što je predstavljalo ozbiljan hendikep za mladog grnčara, upućenog na rad na nožnom vitlu. Može se pretpostaviti da je Džošaja već tada počeo da razmišlja kako da unapredi proizvodnju nezavisno od tradicionalnog načina modelovanja keramike. Tu potrebu za inovacijama i eksperimetisanjem nije delio njegov stariji brat, pa je to mogao biti razlog zbog kog odlučuje da napusti porodični posao 1752. i upusti se u partnerske odnose, prvo sa Džonom Harisonom i Tomasom Eldersom, a potom i sa Tomasom Vajldonom, jednim od vodećih grnčara tog vremena i vlasnikom fabrike keramike. Vajldon je bio pionir u organizovanju fabričkog posla, radnoj disciplini i brizi o smeštaju fabričkih radnika, što su umeća koja je mladi Džošaja prihvatio, svesrdno primenio u rukovođenju, a kasnije ih i unapredio.

Tokom 18. veka obedovanje, posebno ručak posluživan između 14 i 16 sati, prerasta u zahtevnu ceremoniju kojoj preterivanje nije bilo strano. Štampani su kuvari koji su, pored recepata, donosili i uputstva šta sve treba da se nadje na trpezi, kojim redom, kako sto treba da bude postavljen i koje posude odgovaraju odredjenim jelima. Britanija se u tome ugledala na Francusku iz koje je dugo uvozila stono keramičko posudje. Postavljene norme prihvatilo je u prvom redu plemstvo, ali i srednja klasa, čime su britanski grnčari dobili novi zadatak: kako zadovoljiti potrebe tako heterogenog tržišta, koje podrazumeva klasne razlike i različita imovinska stanja, ne nužno u proporcionalnom odnosu, i ispuniti njihova očekivanja. Zadatak nije bio lak, ali Džošaja Vedžvud ne samo da je na njega odgovorio, već je uspeo i da se nametne kao jedan od vodećih proizvodjača.

Strast za popodnevnim čajem kao biznis

Jozef van Aken, Engleska porodica pije čaj, 1725.

Ništa manje važna za Vedžvudovo pozicioniranje na tržištu bila je promena navika u svakodnevnom životu Engleza koja je Ostrvo „pogodila“, gotovo kao vremenska nepogoda, sredinom 18 veka. Sve do tada, viša klasa je pila kafu i čokoladu u trenicima opuštanja i dokolice, ali su odjednom svi počeli da piju čaj. Moda se širila takvom brzinom da je Džonas Hanvej, poznati engleski trgovac, putopisac i filantrop, osetio potrebu da napiše Esej o čaju(Essay on Tea) u kome je kritikovao novu modu: “The fashion had spread with alarming rapidity. The young and old, the healthy and infirm, the superlatively rich, down to vagabonds and beggers, drink this enchanting beverage, when they are thirsty and when they are not.“ On sa gorčinom primećuje: „Moda se proširila alarmantnom brzinom. Mladi i stari, zdravi i nemoćni, od bogatih do vagabunda i prosjaka, piju ovaj napitak koji ih je očarao, kada su žedni i kad nisu.“ Ništa nije vredelo. Gluvi za Hanvejeva upozorenja da se ne treba prepuštati pomodnim novotarijama i da treba upotrebiti zdrav razum, Englezi su modu pretvorili u običaj, danas neraskidiv s njihovim nacionalnim identitetom. Vedžvud ni ovu priliku nije propustio. Uspešno se prilagodio novoj modi i iskroistio je da plasira nove proizvode na tržištu.

Johan Georg Ziesenis, Kraljica Šarlota, 1761, ulje na platnu. Kraljica Šarlota (1744-1818), supruga engleskog kralja Dordža III, učinila je Vedžvuda kraljevskim grnčarom i otvorila mu vrata visokog društva.

Ipak, prelomni trenutak u njegovoj karijeri bila je izrada servisa za čaj za kraljicu Šarlotu, 1765. godine. Za realizaciju ove porudžbine Vedžvud nije izabran zbog reputacije svojih proizvoda, kako bi se dalo očekivati, već zato što se nijedan drugi grnčar u Stafordšajru nije usudjivao da se uhvati u koštac sa ovako zahtevnim zadatkom. Džošaja Vedžvud, koji je u tom trenutku imao 35 godina, a tek šest godina je vodio samostalni posao, prihvatio je rizik i uspeo. Kraljica je bila oduševljena rezultatom, a Džošaja je već sledeće, 1766. godine dobio titulu Grnčar Njegog Veličanstva (Potter to her Majesty).

Jedan od nekoliko desetina delova iz takozvanog Servisa žaba (svi u gornjem delu imaju amblem sa žabom), koji je Vedžvud kreirao za rusku caricu Katarinu Veliku 1773. godine. Svaki tanjir sadrži jedan prizor tipičan za englesku svakodnevicu, a ovaj sa naše ilustracije se čuva u Bruklinškom muzeju u Njujorku.

Nakon toga, nizali su se uspesi i nove porudžbine. Medju njima se ističu servis za ručavanje za kralja Džordža III i takozvani „Servis žaba“ (Frof service) kreiran i izradjen za rusku caricu Katarinu Veliku, 1773. godine. Servis se sastojao od 952 posude i gotovo svaka je bila unikatno dekorisana prizorima iz Velike Britanije. Samo mali broj scena se ponavljao.

Ono što je Vedžvuda izdiglo nad ostalim grnčarima tog vremena je ne samo činjenica da je u mnogo čemu bio prvi, već to što je, i kada nije bio autor originalne ideje, umeo da je primeni i dovede do savršenstva. Takav je slučaj i sa keramičkim posudama krem boje (Creamwares) koje su se pojavile još pre Džošajinog rođenja, ali su tek sa poboljšanjima u recepturi koje je on uveo stekle status stonog posudja dostojnog da se nadje na trpezi imućnih. Ova kolekcija keramičkih posuda, poznata i kao Queen’s ware, proizvodi se i danas.

Queen’s ware šolja i zdela, savremena produkcija, u vlasništvu autorke teksta. Foto@ Biljana Djordjević

Nakon ovih uspeha Džošaja Vedžvud je postao vodeći proizvodjač keramike u Velikoj Britaniji. Ali taj uspeh nije došao preko noći, niti kao splet okolnosti, kako se to na prvi pogled može činiti. Iza njega su stajale godine predanog rada i potreba za inovacijama i unapredjenjem stečenih znanja, što je ambicioznog Džošaju stalno vuklo napred.

Dr Biljana Djordjević,

etnoarheolog - muzejski savetnik

Narodni muzej u Beogradu

© Artis Center 2018

U nastavku

Vedžvud (2): Inovativno, kreativno, besmrtno
Tamara
Tamara Ognjević
Istoričarka umetnosti, heritolog i književnica

Diplomirala je Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Na istom fakultetu završava poslediplomske studije. Usavršavala se u Americi, Francuskoj i Engleskoj, a 2008. je diplomirala PR menadžment na uglednoj međunarodnoj školi London School of PR. Licencirani je turizmolog i ekspert za kulturno preduzetništvo u oblasti heritologije, likovne i primenjene umetnosti, i kulturnog turizma.

Komentari0

Trenutno nema aktuelnih komentara

Ostavite prvi komentar koristeći polje desno.