U nastavku priče o grnčaru iz Stouka na Trentu, koji je postao sinonim otmenosti i rafiniranog ukusa, Biljana Djordjević nas vodi kroz zanimljiv svet Vedžvudovih patenata kojima je unapredio kvalitet upotrebne keramike, njegovu fascinaciju antičkim mitovima, ali i izuzetne sposobnosti kada je reč o poslovnosti, marketingu, pa i onome što bi jezikom moderne ekonomije nazvali - analiza ciljnih grupa. Vedžvud je u mnogo čemu bio avangarda, a posebno fascinira njegovo oduševljenje revolucijama i borba protiv robovlasništva!

Upravo u vreme saradnje sa Vajldonom, Vedžvud započinje serije eksperimentalnih proba koje će obeležiti njegov život. Njegova knjiga eksperimenata započinje sledećim rečima:

„Ovaj skup eksperimenata je započeo u Fenton Holu, u parohiji Stouk na Trentu, početkom godine 1759, u partnerstvu sa gospodinom Vajldonom, u cilju poboljšanja naše proizvodnje grnčarije, koja je tada bila u velikoj potrebi za tim, potražnja za našom robom svakodnevno se smanjivala, a trgovci su se žalili da kvalitet opada ... Ovo su razlozi koji su me podstakli da pokušam nešto solidnije poboljšanje, kako struktura, tako i glazura, boja i oblika naših proizvoda. Video sam da je polje prostrano i tlo tako dobro, što obećava dovoljnu nadoknadu svima koji bi marljivo radili na njegovom obradjivanju.“

Pored eksperimenata sa sirovinama i glazurama, Džošaja Vedžvud je radio i na osavremenjavanju proizvodnje uvodeći različite mašine korišćene u obradi drugih materijala (metala, drveta, slonovače...) i prilagodjavajući ih zahtevima grnčarske tehnologije. Jednu takvu, za serijsko urezivanje ornamenata, konstruisao je 1763. godine, a ona se i danas nalazi u fabrici Vedžvud i u funkciji je, samo prilagodjena električnom pogonu.

Godine 1769. patentirao je primenu tehnike enkaustike na keramici, čime je otvorio novo poglavlje u keramičkoj proizvodnji.

Zahvaljujući pronalasku pirometra, termometra konstruisanog da meri veoma visoke temperature, a koji je i danas jedna od obaveznih kontrolnih sprava u keramičkoj proizvodnji, Vedžvud je 1783. postao član Kraljevskog društva.

Etrurija - Prva moderna fabrika u Engleskoj

Fabrika Etrurija osnovana je 1769. godine, u trenutku kada je Džošaja Vedžvud, uveliko cenjen grnčar, poštovan gradjanin i imućan industrijalac. Smatra se da je Etrurija bila prva moderna fabrika u Engleskoj, u kojoj je 1782. godine, po prvi put instalirana rotaciona parna mašina, pronalazak Džejma Vata.

Sam čin otvaranja fabrike Vedžvud je želeo da obeleži nečik posebnim. Kako mu je već tada desna noga bila amputirana, njegov partner Tomas Bentli, osmislio je mehanizam za vitlo koje je on pokretao, što je Džošaji omogućilo da prvog dana lično modeluje šest kopija etrurskih vaza, poznatih kao First Day's Vases (Vaze prvog dana).

Vaze su crne, oslikane crvenom bojom, tehnikom enkaustike, u studiju u Čelsiju, kako bi imitirale crvenofiguralne antičke vaze iz publikacije Collection of Etruscan, Greek, and Roman antiquities from the cabinet of the Honble. Wm. Hamilton, His Britannick Maiesty's envoy extraordinary at the Court of Naples Vilijama Hamiltona, jednog od pionira britanske arheologije, čije su kolekcije antičkih keramičkih i staklenih vaza, kao i publikacije sa crtežima bile velika Vedžvudova inspiracija, ne samo za ovih šest vaza, već i za sve ono što će uslediti u godinama koje dolaze.

Od njih šest, samo četiri su uspešno završene i sve četiri su sačuvane do danas. Dve se nalaze u Vedžvud muzeju, jedna je još uvek vlasništvo porodice Vedžvud, a četvrta je otkupljena u septembru 2017. za Potteries Museum (PMAG) u Stoku na Trentu, u dramatičnoj akciji spašavana nacionalnog blaga. Naime, ona je 35 godina bila izložena na stalnoj postavci, kao dugoročna pozajmica Muzeju, ali je vlasnik 2016. godine povukao vazu i prodao je na aukciji kupcu iz Amerike. Gradsko veće Stouka na Trentu i Društvo prijatelja Muzeja pokrenuli su široku akciju u kojoj su učestvovali svi, od meštana, do velikih fondacija, kao što su Memorijalni fond nacionalnog nasledja, Fond za prikupljanja subvencija Viktorija i Albert muzeja i mnogi drugi, kako bi se vaza vratila u Muzej. Akcija je uspešno okončana tako što je blagovremeno prikupljeno gotovo pola miliona funti za njen otkup, pa se Vaza prvog dana vratila na mesto koje joj pripada.

Fabrika je prestala sa radom 13. juna 1950, kada je premeštena na drugu lokaciju. Tom prilikom izradjeno je šest vaza istog oblika koje su nazvane Last Day’s Vases (Vaze poslednjeg dana).

Na prostoru na kome se fabrika nalazila i danas se mogu naći fragmenti posuda koje su se u njoj proizvodile, a stanovnici Stouka na Trentu koji žive u tom delu grada, ovu činjenicom smatraju privilegijom.

Crni bazalt i jedinstvena Portland vaza

Sve Vedžvudove neoklasicističke vaze su bile ili verne kopije antičkih primeraka ili su njima bile inspirisane. Ova Vedžvudova fascinacija antičkom keramikom bila je nešto sasvim novo za Stafordršajr. Jedno vreme je bio usamljen u proizvodnji neoklasicističkih vaza, ali je njihova sve veća popularnost doprinela da se ubrzo pojave brojne imitacije.

Crna, bazaltna keramika, kako ju je nazvao, jedna je od najistaknutijih linija Vedžvudove neoklasicističke produkcije. U potrazi za novim, odgovarajućim materijalima, Vedžvud se pozabavio manje važnom stafordšajrskom crnom, negledjosanom keramikom, poznatom pod nazivom „Egipatska roba“ (Egyptian ware). Eksperimentsanjem sa svojstvima korišćene gline uspeo je da poboljša njene performanse i 1767. godine stvori, kako je sam rekao, fini crni porcelan koji ima gotovo iste osobine kao i bazalt i jednako je tvrd kao ahat i porfir.

Kada se, već pomenuti, arheolog Vilijam Hamilton vratio sa svjih putovanja u Englesku 1784. godine, sa sobom je, izmedju ostalog, doneo rimsku staklenu vazu, amforoidnog oblika, koju je kupio u Napulju od škotskog dilera umetninama, a koja danas nosi naziv Portland vaza, po tituli svojih poslednjih vlasnika, pre nego što je dospela u Britanski muzej.

Treći vojvoda od Portlanda pozajmio je Džošaji Vedžvudu vazu na tri dana, što je bilo dovoljno da je upozna, ali ne i da napravi njenu keramičku repliku. Njegovi napori da u keramici izvede savršenu kopiju trajali su četiri godine. Džošaja nije odustajao i upornost se isplatila. Prva verzija keramičke vaze koja je ponela isto ime izložena je za publiku 1790, a broj ulaznica je morao da bude limitiran na 1900, zbog velikog interesovanja. Postoji više kopija ove vaze, a neke od njih izložene su i u Vedžvudovom muzeju.

Vedžvudov trejd mark - Kolekcija Džasper

Džasper (Jasper) je jedan od najoriginalnijih pronalazaka i najznačajnijih Vedžvudovih proizvoda. Proizvodi se već više od 200 godina i od vremena kada su nastali prvi primerci, do danas, mnogi stafordšajrski proizvodjači keramike pokušavaju da ga kopiraju, ali bez većeg uspeha, jer i laičko oko odmah uočava razlike.

Ova kolekcija je još jedan od mnogih plodova Vedžvudove neumorne potrage za novim mogućnostima keramike. Posude su načinjene od bele, lokalne gline, modelovane i ukrašene u neoklasicističkom stilu, pečene na 1250^oC i bojene širokom paletom boja od pastelno zelene do crne. Ipak, sinonim za Džasper keramiku postala je jedino njena svetloplava varijanta koja odiše suptilnošću i elegancijom.

Prvi rezultati eksperimentisanja s ovom keramikom bili su vidljivi već 1774, ali je Džošaja Vedžvud nastavio i u narednim godinama sa eksperimentima i poboljšanjem njenih karakteristika kako bi dostigao savršenstvo kome se danas divimo.

Medju Džasper keramikom, Pegaz vaza je jedno od najkompleksnijih Vedžvudovih ostvarenja. Ovakvih posuda-skulptura nije napravljen veliki broj, iako se proizvodnja nastavila i u 19. veku.

Fascinacija kamejama

Jedna od najvećih fascinacija Džošaje Vedžvuda antičkom umetnošću bile su kameje. Proizvodio ih je u velikim količinama, s različitim motivima i učinio ih izuzetno popularnim u Engleskoj tog vremena. Počeo je da ih proizvodi 1769. godine kao ukrase za tzv. Medaljon vaze, ali su one ubrzo same po sebi postale atraktivne kupcima. Već 1773. Vedžvudov katalog brojao je čak 285 različitik kameja. Možda na toj velikoj i brzo stečenoj popularnosti treba zahvaliti i gospodji Frensis Krou koja je 1771. naručila kameju sa likom svog sina. Njen primer sledili su mnogi, pa je izrada kameja, bilo da je personalizovana ili ne, dobila na značaju.

Vedžvud kao uspešni poslovni čovek

Džošaja Vedžvud je bio neumoran preduzetnik koji je sproveo revoluciju u keramičkoj proizvodnji.

Iako nije u svemu i uvek bio prvi, gotovo uvek je bio najbolji i najuspešniji. Instinktom dobrog trgovca znao je kada treba učiniti korak napred i uvesti nešto novo. Ispitivao je tržište, a posebno ga interesovalo mišljenje žena. Umeo je da kaže da se u mnogome oslanja na ženski ukus, bez koga ne bi mnogo postigao, kao i da nijedna od njegovih kreacija nije bila završena pre nego što bi je odobrila njegova supruga.

Vedžvudovoj pažnji nije promaklo da je keramika koju bi naručila gospoda, automatski postajala atraktivna za srednju klasu, koja je po broju daleko nadmašivala prethodne, što znači da bi oni količinom kupljene robe nadomestili sniženu cenu proizvoda. Shvatio da je srednja klasa najveći izvor profita, ali se nije opredelio za masovnu proizvodnu na uštrb kvaliteta. Kvalitet je za njega bio neprikosnoven. A klijente iz više klase je „negovao“ znajući da su oni ti za čijim će se ukusom i narudžbinama srednja klasa povesti.

Nedostatak efikasnost transportnog sistema u Engleskoj bila je najveća prepreka razvoju tržišta, pa je Džošaja Vedžvud postao jedan od glavnih pobornika izgradnje transportnog kanala – Grand trunk Canal, poznatog i kao Grand Navigation, kojim bi se Stouk na Trentu povezao sa drugim sistemima kanala i tako stigao do glavnih britanskih luka, kakve su Bristol i Liverpul. Njegova izgradnja je donela jeftiniji i bolje regulisan transport sirovina i uglja za loženje peći, ali i gotovih proizvoda, što je rezultiralo smanjenjem škarta, a to je značilo i niže cene, šire tržište i veću prodaju. Vedžvud je postao aktivni promoter ove ideje, a od 1766. godine i blagajnik projekta. Radovi su završeni 1777. godine.

Vizionar koji je podržavao revolucije

Džošaja Vedžvud je bio čovek za to vreme neobično naprednih shvatanja. Podržavao je i Francusku i Američku revoluciju, a posebno je značajna njegova uloga u kampanji protiv ropstva i trgovine ljudima. Bio je član Odbora Društva za suzbijanje trgovine robljem, koje je osnovano 1787. godine. Aktivno je učestvovao u akcijama Društva koje je peticijama, distribucijom pamfleta i ubedjivanjem ljudi od autoriteta nastojalo da dovede do ukidanja ropstva. Vedžvud je svoj lični doprinos dao izradom kameje, po nacrtu Vilijama Hakvuda na kojoj je prikazan rob koji kleči u lancima, iznad čije glave stoji natpis „Zar ja nisam čovek i brat“. Stotine ovakvih kameja je tada prodato. Postale su veoma popularne i svakako dale svoj doprinos promeni svesti onih koji su o ovom pitanju odlučivali.

Zabeleženo je da je Džošaja Vedžvud ove kameje davao besplatno svakome ko je želeo da pomogne, uključujući one koji su se postarali da odredjene količine pošalju Bendžaminu Frenklinu kako bi mogao da ih distribuira u Pensilvaniji.

Džošaja Vedžvud smatra se pionirom Idustrijske revolucije, trendseterom, istoričarem, naučnikom, pronalazačem, hemičarom, borcem za socijalne promene, neumornim piscem pisama, i jednim od pokretača marketinga i advertajzinga. Ekonomski stručnjaci koji su proučavali razvojni put industrijalca Džošaje Vedžvuda jedinstveni su u oceni da je tajna njegovog uspeha ne u tome što je često bio prvi, već u tome što se usudjivao da se upusti u prethodno dobro promišljene nove načine rada i poslovanja. To ga je dovelo na vrh i na njemu održalo.

Džošaja Vedžvud je iznenada umro 3. januara 1795, usled komplikacija nastalih nakon infekcije zuba. Za sobom je ostavio brojnu porodicu i dobro utemeljen posao koji je, uprkos brojnim padovima, naročito posle Džošajine smrti, uspeo da se održi do današnjih dana.

Dr Biljana Djordjević,

Narodni muzej u Beogradu

© Artis Center 2018