Česnica ~ Hleb s hiljadu lica

Tamara
Tamara Ognjević
Istoričarka umetnosti, heritolog i književnica
Cesnica 2 web
Česnica. Foto@Tamara Ognjević

Kod pravoslavnih Srba ništa ne simbolizuje Božić tako kao česnica – obredni hleb-kolač koji se lomi tokom božićnog doručka, pravog banketa koji dolazi nakon četrdesetodnevnog posta koji prethodi ovom velikom prazniku. Iako su badnjak, kao naročito simbolično drvo, i božićna pečenica – odnosno prase pečeno na ražnju, okosnice pravoslavne božićne tradicije, česnica je srce ovog važnog rituala, kolač koji s nestrpljenjem očekuju svi okupljeni oko svečane trpeze 7. januara kada pravoslavci slave Božić.

Priča o česnici je starija od kolektivnog pamćenja. Nema sumnje da je reč o drevnom obrednom hlebu kakav su ljudi od pamtiveka prinosili kao žrtvu bogovima u cilju obezbeđivanja blagostanja, napretka, a pre svega plodnosti useva od kojih su živeli. Hlebna žrtva leži u samom temelju čovekove ukupne religioznost, a priču o Avelju i Kainu, sinovima Adamovim, koji prinose na žrtvu hleb i meso, čitamo u biblijskim izvorima, kao obrazaca koji pogači od dobrog pšeničnog brašna daje božanski prioritet. Jedna od najzanimljivijih predstava prinošenja žrtve Adamovih sinova može se videti u Dečanim, dragulju među srednjovekovnim manastirima Srbije, koji se nalazi pod zaštitom Uneska.

Avelj i Kain prinose žrtvu, Dečani, 14. vek, kopija freske iz Dečana. Galerija fresaka, Narodni muzej u Beogradu

Kao neotuđivi deo nematerijalne baštine Srbije, česnica u skladu sa svojom namenom reflektuje šareno tkanje lokalnih verovanja i običaja. Iako je u osnovi reč o okruglom hlebu od belog brašna, česnica zapravo, metaforično gledano, ima hiljadu lica u zavisnosti od tradicije svakog pojedinog kraja Srbije ili dela sveta u kome Srbi žive. Tako se negde pravi od beskvasnog testa, tek sa malo soli i ulja, dok se na drugim obogaćuje mlekom, jajima i kvascem, a na trećim pravi kao slatka pita s medom i orasima. To su samo neke od varijacija kada je o česnici reč i u velikoj meri zavise od lokalne tradicijie, ali i kreativnosti domaćica koje ustaju pre sunca kako bi na Božić zamesile ovaj hleb-kolač koji simbolizuje blagostanje i napredak.

Slatka česnica iz Kozarske Dubice. Foto@Emil Čonkić, Blic Žena

U ne tako davna vremena kada je većina srpskog stanovništa živela na selu, česnicu su mesili muškarci-ratari. Verovalo se da od nje zavise usevi, pa su je pratili naročiti rituali u samom procesu pripreme. Domaćin-orač koji je pripremao česnicu stavljao bi rukavicu na desnu ruku kojom priprema hleb i ogrtao se ponjavom ili životinjskom kožom kako bi godina bila rodna. Veruje se da je na taj način uzimao lik pra-roditelja, a da je sam proces simbol neprekinute tradicije prinošenja hlebne žrtve u krugu jedne porodice. U pojedinim krajevima česnicu je mogla da mesi samo žena koja je rodila muško dete, dok se u drugim vodilo računa da to čini mlad, zdrav i vredan čovek. Za česnicu se uvek koristi takozvana „nenačeta“ voda, odnosno voda sa bunara i izvora izvađena u rano jutro na Božić od koje niko nije pio. U seoskim krajevima, tamo gde još uvek postoje otvorena ognjišta, ona se peče ispod pepela, a izuzetno retko ispod sača.

Feliks Kanic, Badnje veče u Srbiji 1862.

Samo ime ovog obrednog kolača je slovenskog porekla i dolazi od pojma čest – deo, udeo, što ukazuje na tradiciju deljenja kolača na sve koji prisustvuju obredu. Česnica se isključivo lomi. Nikada se ne seče. Nekada su je lomili samo muškarci, a najstariji među njima – domaćin kuće je opredeljivao koje parče ide kome od ukućana. To je vreme velikih seoskih zajednica, koje su funkcionisale po strogoj hijrerahiji u svakom smislu, a posebno kada je reč o podeli poslova. Tada je česnica u koju se danas stavlja samo novčić, pravljena sa mnogo takozvanih belega, odnosno malih objekata koji simbolizuju useve i seoske poslove. Kada domaćin podeli česnicu, svako bi proveravao šta je u svom delu kolača dobio i na osnovu toga znao koji će poslovi biti u njegovoj nadležnosti do sledećeg Božića.

Nepečena česnica u tradicionalnoj crepulji iz Zlakuse. Foto @ Tamara Ognjević

Razvojem urbanog načina života u Srbiji u poslednja dva veka brojni seoski običaji dobili su gradski lik, a mnoga verovanja i društvene prakse promenjeni i zaboravljeni. Jednostavni beskvasni kolač od belog brašna, šaran leskovim grančicama u gradskoj sredini postaje raskošni obredni kolač, često sličan slavskom, premazan jajetom, ukrašen detaljima od testa i pečatima sa hrišćanskim simbolima ili oblikovan kao buket ruža od kvasnog testa. U takavu česnicu se stavlja samo novčić, a u njenom lomljenju učestvuju svi ukućani. Onaj ko u svom komadu nađe novčić imaće sreće sa finansijama te godine, što se u modernim vremenima smatra najvećim blagoslovom.

Lomljenje česnice u javnom prostoru kao moda novog vremena.

Poslednjih godina je česnica, izrazito porodični obredni kolač, izašla i na gradske ulice, pa u lomljenju džinovskih česnica napravljenih od nekoliko desetina kilograma brašna učestvuju brojni građani. Izazov je veliki jer se u ovakve česnice stavlja zlatnik, a u njenoj pripremi učestvuju najbolji gradski pekari. Tako je Božićni hleb sa hiljadu lica prešao dug put od obredne ratarske pogače do simbola sabornosti i svojevrsne turističke atrakcije.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i gastroheritolog

© Artis Center 2018

Tamara
Tamara Ognjević
Istoričarka umetnosti, heritolog i književnica

Diplomirala je Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Na istom fakultetu završava poslediplomske studije. Usavršavala se u Americi, Francuskoj i Engleskoj, a 2008. je diplomirala PR menadžment na uglednoj međunarodnoj školi London School of PR. Licencirani je turizmolog i ekspert za kulturno preduzetništvo u oblasti heritologije, likovne i primenjene umetnosti, i kulturnog turizma.

Komentari0

Trenutno nema aktuelnih komentara

Ostavite prvi komentar koristeći polje desno.