Uvek ima prostora za priču koja će transportovati ljude na neko drugo mesto.

Džoana K. Roling, autorka knjiga o Hariju Poteru

"Bajna večera" je okupila prijateljice istoričarke umetnosti, pisca i gastroheritologa Tamare Ognjević jedne decembarske večeri 2021. godine u beogradskom domu porodice Avlijaš, u kući u kojoj je nekada živeo i stvarao čuveni vajar Nebojša Mitrić. Za trpezom, inspirisanom mrtvim prirodama nizozemskih majstora 17. veka, našle su se (sleva na desno): Jasmina Jakšić-Subić, viši kustos Spomen-zbirke Pavla Beljanskog u Novom Sadu, kneginja Jelisaveta Karađorđević, Danijela Paunović, profesor na Visokoj tekstilnoj školi za dizajn, tehnologiju i menadžment, Biljana Đorđević, muzejska savetnica Narodnog muzeja u Beogradu, Tamara Ognjević, direktorka Artis centra, Suzana Spasić, direktorka Fondacije „Olga Olja Ivanjicki“, Vera Avlijaš, predsednica Beo-etno vizije, i Zorana Drašković Kovačević, kustos Kuće Simića u Kruševcu. Na podu se izležava Verin pas Časlav. Scenografija "Bajne večere" svedoči ljubav ovih dama prema umetnosti, kulturnom nasleđu, ukusnoj hrani, putovanjima i dobrim pričama.

Retko pišem tekstove u prvom licu, ali ova priča je takva da se od tog famoznog prvog lica, ma koliko neskromno zvučalo, ne može pobeći. Dakle, neko bi rekao – tajnoviti su putevi Gospodnji, a ja bih rekla – ništa nije slučajno samo tako možda izgleda na prvi pogled. Otuda na fotografiji šarmantno nazvanoj „Bajna večera“, koju je početkom decembra 2021. godine snimila Milica Mrvić, zaista ništa nije stihijski, još manje slučajno. Ni akteri, ni predmeti, ni svetlo, ni boje. Ali da pođem od početka ...

Kada me je u jesen 2019. godine moj kolega, istoričar umetnosti Ivan Manjlović, menadžer za međunarodnu saradnju u Novoj Iskri, pozvao da uzmem učešće na panelu „Hrana je kultura“, uveliko sam bila uronjena u svoju autorsku izložbu "Jelisaveta Karađorđević: Dugo putovanje kući" u Istorijskom muzeju Srbije, i poziv na panel, ma koliko zanimljiv, zvučao je kao još jedna obaveza u narastajućem moru obaveza. Međutim, izuzetno cenim Ivana, a priča o mladoj umetnici fotografije, koja je na duhovit način oživela stari kuvar svoje bake, bila je dovoljna da kažem da. Tako sam se 16. oktobra, te poslednje pred-Covid godine, srela sa Milicom. Neću pogrešiti ako kažem da smo „kliknule“ na prvi pogled, a pozlatu je na celu priču dodao njen kuvar šarmantnog naziva „Kulinarske mrvice“, malo remek delo food fotografije – originalan, vibrantan i na Miličnin način duhovit. Site smo se ispričale i saglasile da moramo nešto zajedno da „napravimo“.

Uoči nove 2020. godine prvi put sam se srela sa Miličnim Funky Portraits projektom, zasnovanom na ideji fotografisanja grupnih portreta u odgovarajućoj inscenaciji, koja sugeriše karakter i afinitete fotografisanih osoba. Jako mi se dopao koncept i u šali sam rekla da bih baš volela da napravim jednu takvu ludu fotografiju sa svojim drugaricama ili ljudima sa kojima sarađujem. Milica je rekla – uh, to bi bilo super!!! Od tog njenog „super“ do našeg sledećeg kontakata prošle su skoro dve godine. Preciznije, globalna pandemija nas je sve iščašila, pa je slikanje zajedničkog portreta bila otprilike poslednja stvar na planeti zemlji koja je ikome padala na pamet. A onda se opet pojavio Ivan, kao da mu je karma da Milicu i mene upućuje jednu na drugu, i ja sam 5. novembra 2021. dobila mejl od Milice. U najkraćim crtama – Galerija Artget proslavlja 20. godina rada, Ivan je umetnički direktor izložbe, želi da izlaže Miličine Funky Portraits, a Milica želi da osveži postojeću kolekciju nekom novom fotografijom, pa bi bilo baš lepo, ako sam voljna, da se uključim.

I što bi rekla Keri Bredšo and just like that (čitaj: ne možeš pobeći od onoga što je univerzum za tebe isplanirao), našla sam se sa papirom i olovkom u ruci. Da, ja sve prvo zapišem rukom, a bogami kad je reč o projektima i nacrtam. Bilo mi je odmah jasno da je rok prekratak da bi se sve meni drage drugarice našle na slici (neke od njih žive u inostranstvu, neke su bolesne, a neke u zemlji, ali daleko), pa je prvi korak bio da proverim ko je tu i, posebno, ko je raspoložen za grupno portretisanje u doba Corone. Tačnije, prvi korak je bio – to mora biti sto sa gozbom po ugledu na nizozemske majstore iz tzv. Zlatnog veka tamošnjeg slikarstva. Jedan opulentni vanitas s tananim prizvukom na memento mori (podsećanje na smrt, lat.), jer, naposletku, trenutak u kome slika nastaje najdirektnije udara na opstanak svih nas. Onaj najesencijalniji opstanak - život naš nasušni.

U hodu sam pomenula mojoj drugarici Veri Avlijaš, koja je i Miličina poznanica, šta se „iza brda valja“, a ona je, pragmatična i operativna, odmah pitala: „A gde to planirate da snimate? Možete i kod mene ako nemate bolju ideju.“

I tako je pitanje prostora rešeno za tren, kako to već biva sa svim stvarima koje je univerzum isplanirao. Treba na ovom mestu dodati još jedan bitan detalj, a pogotovu kada se ima u vidu da na „Bajnoj večeri“, u ovom času pred očima publike u Artgetu u okviru Miličine autorske izložbe „Za uspomenu i dugo sećanje (otvorena do 24. Februara 2022), ništa nije nasumično. Naime, Verina kuća je onaj prostor u kome je nekada radio i stvarao čuveni vajar Nebojša Mitrić, autor ništa manjih čuvenih skulptura despota Stefana na Beogradskoj tvrđavi i kneza Lazara na Kruševačkoj tvrđavi, odnosno Lazarevom gradu. Dakle, omen jednog genijalnog umetnika i jednog protorenesansnonog princa-pesnika i viteza osenio je duboko naše pripreme za fotografisanje. Uzbuđenje je raslo!

Milica i ja smo se dopisivale, razmenjivale ideje i fotografije, razmeravale prostor, razmišljale o tome gde ćemo dobaviti određene stvari, jer koncept koji sam zamislila nije bio nimalo naivan. Vera nam je sve vreme pružala neverovatnu operativnu logistiku, a ja sam na kraju morala da prihvatim činjenicu da će od meni bliskih petnaestak drugarica na fotografiji biti njih sedam. Jedan od njih, beskrajno duhovita Suzana Spasić, direktoraka Fondacija „Olga Olja Ivanjicki“, u startu je sliku nazvala: „Tamara i sedam patuljica.“ I danas se sve slatko smejemo toj šali.

Na kraju, a bez obzira na brojne otežavajuće okolnosti, uspele smo da pribavimo sve što je trebalo. Milica, Vera i ja smo u više navrata preturale po Verinom pokućstvu, donosile svoje sudove i tekstil, otišle do famoznog Miroslava i njegovog fundusa u Vrčinu (i pošteno se smrzle u tom nepreglednom hangaru puno svega i koječega!). Vera je pribavila sve što ima veze sa pijacom, a Milica sve što ima veze sa cvećem (kud vanitas kompozicija može bez mora cveća!). Ja sam odredila ritam događanja na stolu, raspored oko stola, boju toaleta i detalja okupljenih dama, kao i prirodu uloge koju će igrati na fotografiji, a u skladu sa svojim profesijama i karakterom. Tek kad se sada osvrnem na te dinamične dane početkom decembra tek minule godine vidim koliko je to veliki, zahtevan i riskantan posao bio! Međutim, univerzum je dobar, jer strah i nevericu ostavi za period kad adrenalin padne, i kada je posao završen.

U jeku priprema za snimanje, koje se odigralo u večernjim časovima, u nedelju 5. decembra, napravila sam za glavne manekenke grupu na FB mesindžeru. Bio je to najjednostavniji i najoperatvniji način da obnarodujem važne informacije tipa – odeća crna, siva, tamno plava, detalji srebrni i zlatni.

„Bićemo kao na parastosu,“ dobacuje Biljana Biba Đorđević.

„Neee, bićemo vrlo fensi,“ dodaje rafinirana kraljica selfija Zorana Drašković Kovačević.

„Ja stižem iz Francuske, pravo s aviona!!! Nemojte da počnete bez mene!“- javlja se Jasmina Jakšić-Subić.

„Treba li da ponesem nešto od detalja ili nakita?“ – pita Danijela Paunović.

„Da li može ova haljina sa ovim sakoom?“ – šalje fotografiju kneginja Jelisaveta.

I tako jedno desetak dana!!!

Šalu na stranu, još jednom je ta neobična ekipa sa kojom se i družim i radim, pokazala koliko je zapravo koherentna iako su u pitanju vrlo različite ličnosti. Jedno im je ipak zajedničko. Sve su to vrlo jake žene, poslovno i privatno ostvarene, otvorene za dijalog, duhovite i vanredna podrška svim mojim šašavim idejama. Da nije tako i najbajnija večera bi bila samo to – večera. Bajne su ustvari one!

No, da bi jedan ovakav aranžman uopšte bio moguć, pored Miličinog i mog truda, te ogromne Verine pomoći, u operativni deo postavke su se uključile još dve sjajne dame – Tamara Brčić, koja je bila Miličin „momak“ za sve, a izuzetno je, između ostalog, doprinela da sve na našem stolu bude fiksirano i proporcionisano u skladu sa zahtevima fotografije, i Dragana Stanković, kojoj možemo da zahvalimo na maestralnom aranžiranju cveća. Celu sliku su indirektno dodirnule svojim posvemašnim veštinama i Jelena Perović (onaj božanstveni žuti kuglof od limuna), te Olja Maglovski, Violeta Đerković i Katica Biber Šnur, zahvaljujući kojima su stigli kitnikezi sa gazdinstva Radukin iz Titela, te kuglofi i kalupi za kuglofe iz Muzeja „Gea“ iz Sremskih Karlovaca. Naposletku, da sve izgledamo tako lepo kao što na fotografiji izgledamo, pobrinula se MUA (Make Up Artist) Mina Paunović, otkrivajući nam koliko je šminka moćan „instrument“ u jednom umetničkom poduhvatu, te da smo mnogo atraktivnije sa tim ženskm „bojicama“ za lepotu.

Naposletku, šta sam ustvari htela da ispričam ovom slikom?

Htela sam da pokažem šta je to čime se bavim i što me neumorno ispunjava i potiče u nove kreativne avanture. Istovremeno sam želela da pokažem i osobe koje, svaka na svoj način, dele te moje, odnosno naše zajedničke strasti. Tako se istoričar umetnosti i gastroheritolog oslikao na stolu prepunom slanih (levo) i slatkih đakonija, konstruisanom po uzoru na nizozemsko slikarstvo sličnih tema 17. veka. Želela sam to zlatno Rembrantovo svetlo, jer u izvesnom smislu mi jesmo, nas osam, pomalo aluzija na čuvenu „Noćnu stražu“ velikog Nizozemca, odnosno grupni portret kapetana Koka i njegove gizdave družini. S tom razlikom, što smo mi hedonistička straža, koja se isključivo brine o blagodatima života, fokusirana na njegove lepe sadržaje – umetnost, stvaralaštvo svake vrste – od pisanja do veza, od slikanja do kreiranja parfema, od plesa do mode; putovanja, gastronomiju, javna i tajna znanja, potrebu ne samo da vidimo, već i da stvaramo budućnost, da je kreiramo u skladu sa svojim ukusom i beskrajno pozitivnim odnosom prema životu i svetu.

Iz svih navedenih razloga, svaka od nas na slici ima lični „atribut“, koji (ne)posredno govori o tome ko smo. Ukazaću na te naše „atribute“, prateći raspored za stolom sleva na desno:

• Msr Jasmina Jakšić-Subić, istoričarka umetnosti, viši kustos Spomen-zbirke Pavla Beljanskog, u rukama drži tarot kartu sa simbolom Sveta. Nije proročica, ali se bavi izučavanjem vizuelne umetnosti i kulture, koji jesu njena „karta u svet“, ali i simbol javno/tajnih znanja kojima mora da vlada ličnost koja kreira umetničke izložbe, i istražuje umetnost.
• Kneginja Jelisaveta Karađorđević, u rukama drži poslednju liniju svog parfema „Jelisaveta“. Stvaranje mirisa se u prošlosti smatralo alhemičarskim podvigom, a osoba koja je u stanju da kreira miris pomalo čarobnicom. Kneginja je nesumnjivo čarobnica i veliki uzor kada je reč o ličnom integritetu, hrabrosti i humanosti, ali i izuzetno kreativna osoba koja piše, slika i dizajnira sopstvenu kozmetičku liniju.
• Prof.dr Danijela Paunović, profesor na Visokoj tekstilnoj školi za dizajn, tehnologiju i menadžment, stručnjak je za tehnologiju tekstila, ali i osoba izuzetne topline i velikog stvaralačkog potencijala, otuda u njenim rukama raskošni komad svile čarobne boje, jer nema toga što danijela ne može s malo konca i tekstila.
• Dr Biljana Đorđević, muzejska savetnica Narodnog muzeja Srbije, etno-arheolog, ekspert je za keramiku od, kako sama kaže, „neolita do satelita“. Najzaslužnija je za upis Zlakuske lončarije (neki primerci iste se nalaze na stolu, nimalo slučajno ispred Biljane) na Uneskovu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa, pa nije bilo ničeg prirodnijeg nego da joj se u rukama nađe lepi bokal za vino od majolike.
• U sredini stoji moja malenkost, msr Tamara Ognjević, istoričarka umetnosti, gastroheritolog i pisac. Moji „atributi“ su desno na polici. Ta bista Apolona Belvederskog, zaštitnika umetnosti, opasana paradajzom, sugeriše moj sretni profesionalni spoj u kome su umetnost i hrana nerazdvojni. Ako ne verujete, pogledajte sto pred nama! Levo od Apolona je moja nesumnjivo najpoznatija knjiga „Blago Srbije: kulturno-istorijska baština“.
• Suzana Spasić, direktorka Fonda „Olga Olja Ivanjicki“, urednica portala Avant Art magazin, u rukama drži monografiju „Olja Ivanjicki: Očekivanje nemogućeg“, jedinstvenu sintezu jedne umetnice-ikone kreativnog, hedonističkog i vizionarskog načina života. Života u kome je Suzana godinama bila (sa)učesnik. Života kome sve mi na „Bajnoj večeri“ pomalo i same težimo.
• Vera Avlijaš, predsednica Beo-Etno vizije, koja okuplja izuzetno darovite majstorice veza i ručnog rada, u ruci drži kuglu od vlačene vune ukrašenu ornamentom preuzetim sa narodne nošnje, a na glavi ima ukras izrađen od vlačene vune sa motivima voća karakterističnog za Srbiju. Vera je veliki zaljubljenik u tradiciju, domaće kulturno nasleđe i stare zanate, ali i osoba sa talentom da tradiciju interpretira u duhu modernog dizajna.
• Zorana Drašković Kovačević, kustos Kuće Simića Narodnog muzeja Kruševac, u rukama drži telefon i sprema se da napravi selfi. Da, to je zaista okosnica Zoranine prirode da sve dokumentuje, da svemu što radi doda duhovitu, vrlo ličnu notu. Lider je u muzejskoj inkluziji i autor brojnih izložbi koje nastaju u saradnji sa publikom, a taj njen telefon je zapravo „čarobni štapić“ u komunikaciji svega što radi i svih sa kojima radi.

Raspored oko stola je uslovio narativ, koji govori o skupu učenih, kreativnih i veselih žena, ali i naše lične fizičke karakteristike. Kao i svaki dosadan i dosledan istoričar umetnosti, ikonograf i simbolog, insistirala sam na skladu i povezanosti. Mi smo različite visine, težine, konstitucije, boje i dužine kose. Zato se i krećemo od najkrhkijih na levoj strani ka najsnažnijim na desnoj. Koncept „zdravica i svi pogled ka Zorani“, diktira ritam moje ispružene ruke. Taj ritam je dodatno naglašen dijalogom između Suzane i Vere, karakterističnim za Sacra Conversazione (doslovno Sveti razgovor, it.) šematizam svojstven italijanskim renesansnim majstorima. Jedino ja gledam direktno u kameru, čime naglašavam svoju inače centralnu poziciju za stolom, odnosno da sam ja „amalgam“ koji je okupio ovo zanimljivo društvo. U prvom planu na podu leži verin pas Časlav, labrador sa krznom divne boje tamne čokolade, kao simbol prijateljstva. Pored njega su globus, kofer i cveće, koji „poručuju“ – koliko god rastojanje bilo među nama, gde god otputovale po zemaljskom šaru, koliko god cvetova procvalo i uvelo u protoku vremena koje nas razdvaja, prijateljstvo, ono pravo, je večno.

I šta bi jedna slika bila bez poneke pikanterije. Na stolu je sva hrana zaista hrana, osim jastoga, grožđa i šargarepa. Cveće je takođe svo prirodno sa izuzetkom velike ružičaste hortenzije ispred Danijele. Kristalne boce na stolu, blizu Zorane, su potpuno identične replike boca kakve se mogu videti na slikama Nizozemaca iz 17. veka. Pored pomenute Zlakusa grnčarije, između Biljane i mene se nalazi čarobni tamno zeleni bokal, rad čuvenog majstora Velje Đorđevića iz Zaječara. Zelene činije sa tamnosmeđom bordurom, tik pored te lepe bundeve, delo su keramičarke Ivane Rackov, napravljene za Artisov nagrađeni projekat „Gozba-Gastronomija u srednjovekovnoj Srbiji“. Sve ribe na stolu su nepečene, a tamnosmeđi stolnjak sa ornamentom u obliku zlatnih cvetova je materijal za moj još nesašiveni mantil. Naposletku bronzani fazan i fazanka simbolično naglašavaju da pred sobom imate osobe na vrhuncu vitalnosti, koje se ne boje da posegnu za svojim najsmelijim snovima. Oni istovremeno, a i mi sa njima, poručuju da je uvek trenutak da budete kreativni i da nikada ne treba da prestanete da istražujete sebe i svet oko sebe.

Posebna napomena!

I sami možete imati sličnu fotografiju sa prijateljima ili porodicom u ovakvom stilu! Milica vam stoji na raspolaganju za dogovor, kontaktirajte je na mail mrvic.milica@gmail.com

Više o Milici Mrvić i njenom projektu Funky Portraits nahttp://www.milicamrvic.com/

Više o izložbi "Za uspomenu i dugo sećanje"nahttps://www.politika.rs/sr/clanak/497052/Kultura/Za-uspomenu-i-dugo-secanje

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti, gastroheritolog i pisac

© Artis Center