Diskretni građanin male varoši, Vermer - kao što smo već pomenuli - nije ostavio nikakve tragove o svom životu izvan slika. Sve što o njemu znamo napabirčeno je sa nekoliko zvaničnih dokumenata: krštenica, knjiga venčanih, knjiga umrlih i sahranjenih, potvrde o pozajmicama i dugovima, spisak zaostavštine nakon smrti. Pominje se tu i tamo da mu je otac držao dve kafane, da je u njima prodavao i slike (što nije ništa čudno, slike su prodavali svi koji su imali gde da ih izlože) i da je sinu ostavio u amanet više dugova nego materijalnih dobara. Srećom, sin se oženio devojkom iz bogate kuće pa se to nekako rešilo. Taj brak zaslužuje da se malo podrobnije opiše mada ćemo i ovde morati da se oslonimo više na pretpostavke nego ne činjenice.
U lepom gradu Delftu čuva se dokument iz 1653. godine, na kome se može videti da je Johanes Vermer pred notarom i svedocima ozvaničio svoju nameru da se oženi Katarinom Bolnes. Tih nekoliko rečenica je, međutim, precrtano jer majka nesuđene neveste nije odobrila brak.
Ta pragmatična majka, po imenu Marija Tins, je bogato razvedena žena, vlasnica velikih površina obradive zemlje, kolekcionarka i – fanatična katolkinja. S druge strane, skromni dvadeset jednogodišnji slikar osim svoje ljubavi nema da ponudi ništa drugo. Porodica mu nije baš na dobrom glasu, njegova slikarska veština još uvek ništa ne obećava a povrh svega je i protestant. Kalvinista. To jeste zvanična religija u zemlji, tačno je i to da katoličanstvo živo asocira na špansku dominaciju, ali ljubav (a uz nju možda i ambicija) savladaće sve prepreke. Vermer će promeniti veru. Na gore pomenutom dokumentu, preškrabane rečenice će biti iznova napisane i ovaj put Marija Tins će ih overiti svojim potpisom.
Ostaje da se objasni kako je Vermer uopšte došao u kontakt sa devojkom proskribovane katoličke veroispovesti. Verovatno preko jednog drugog slikara (katolika!) koji je bio blizak sa obema porodicama a za koga se pretpostavlja da je mogao biti Vermerov učitelj.
Vermer je, naime, već u decembru 1653. postao član gilde Sv. Luke i stekao status slikarskog majstora. A to nije bilo moguće bez četiri godine školovanja kod nekoga ko je već bio član udruženja. Leonard Bramer je ispunjavao taj uslov - ali između njegovog stila rada i Vermerovog nema nikakve sličnosti.
Kako bilo da bilo, do danas se ne zna kod koga je Vermer učio slikarstvo ali se zna da se lepom Katarinom ipak oženio i da je ona, za dvadeset godina braka rodila petnaestoro dece, od kojih je četvoro rano umrlo. Ovako mnogobrojne porodice bile su neobične i za ono vreme. Marija Tins je vrlo brzo primila mladi par sa decom u svoju kuću, obezbedila im udoban život, čak je isplatila i dugove koje je za sobom ostavio Vermerov otac. Znači, u priču da je Vermer živeo i umro u bedi treba uneti neke nijanse.
Vermer je bio cenjen slikar od strane prosvećenih kolekcionara i mecena, takođe i jedan od najskupljih (ima dokumenata koji to dokazuju), ali uspevao je da uradi maksimum tri slike godišnje. To nije bilo dovoljno da se opskrbi mnogočlana porodica i da se, istovremeno, kupi i neophodan slikarski materijal. Podsetimo se da je pigment lapis lazuli bio skuplji nego zlato. Marija Tins je izdašno pomagala sve do ekonomskog kraha koji je usledio nakon ratovanja s Englezima i osvajačkog pohoda Luja XIV, 1672. godine. Da bi usporili napredovanje vojske s kopna, Holanđani su poplavili ogromne površine tla oko Amsterdama i tako uništili svoju poljoprivredu. Zemlja je zapala u bedu i “zlatnom veku“ je odzvonio kraj.
Vermer je, suočen sa nepremostivim finansijskim teškoćama, umro tri godine kasnije. Sahranjen je u gradu u kome je proveo ceo svoj vek, u Staroj crkvi, koja je danas turistička atrakcija Delfta i zbog Vermerove grobnice i zbog visokog, nakrivljenog tornja sa zvonom od devet tona.
Sad bi trebalo reći i kako je došlo do toga da jedan grad u potpunosti bude poistovećen s jednom slikom. I pokazati da iz te jedne slike može da se nauči sve što bi trebalo znati o slikarstvu. Nazvana je Pogled na Delft a na osnovu nekih arhitektonskih detalja zaključeno je da je nastala pre 1660. godine.
Vermer, inače, osim retkih izuzetaka, nije na svoje slike stavljao ni nazive ni datume, a vrlo često nije ih ni potpisivao. Dalje, isključivo je radio scene u zatvorenom prostoru. Od tog pravila odstupaju jedino Uličica (mada ona više liči na enterijer, toliko joj je kadar sužen) i Pogled na Delft, veličanstven urbani pejzaž između neba i vode, u najboljoj tradiciji holandskih majstora s početka veka.
Na reprodukcijama u knjigama ova slika liči na razglednicu, toliko je ubedljiva u svojoj realnosti. Ali ako uspemo da joj se na izložbi približimo bar na pola metra, shvatamo u kakvoj ogromnoj zabludi su svi koji govore o Vermerovom realizmu i fotografskoj preciznosti. U bliskom kontaktu sa slikom naša optika se iz osnova menja a sa njom i naše poimanje slikarstva. Uzmimo, na primer, “mali žuti zid“ o kojem je Prust napisao onih nekoliko legendarnih rečenica. To uopšte nije zid već pre nekakav omanji krov na kome se uočava izbočeni prozorčić sa nadstrešnicom. Naslikan ovlašno, razuđenim potezima četke, on na planu slikarskog umeća nema baš ništa što bi ga izdvojilo od ostalih delova slike. U čemu je onda tajna? Zašto je on na Prusta ostavio toliko snažan utisak da njegov junak u romanu Zatočenica umire sa odrazom tog zidića u svesti i sa žaljenjem što, kao pisac, nije uspeo da dostigne tu slojevitost i lakoću? Verovatno zato što detalj kroz koji nam se slika otvara i s nama komunicira preuzima na sebe celokupno dejstvo slike. Kao kad nas neko totalno opčini a mi mislimo da su u pitanju usne. Drugačije rečeno, mozak nema drugi način da se snađe u mnoštvu senzacija nego da ih prevede na nešto jasno uobličeno, da to nešto imenuje - pa makar i pogrešno.
Taj zid ili krov, svejedno, koji se pod dejstvom sunčeve svetlosti pretvorio u zlatastu emulziju, on je, sa još tri osvetljene površine na panorami grada, od vitalne važnosti za sliku. Bez njih slika gubi energiju. Gasi se.
Ono što je sad posebno zanimljivo, jeste što njihova osvetljenost nema nikakve veze sa položajem sunca, ako o njemu zaključujemo na osnovu senki koje bacaju zgrade - ili potpunog odsustva senki tamo gde bi ih bilo realno očekivati. Vermer je taj koji ovde vedri i oblači, koji nas uči da slika nije isečak realnosti ovekovečen u nekom odabranom trenutku. Slika je u sopstvenom vremenu i prostoru, zemaljski zakoni za nju ne važe. Slika je hrana za duh. Sezan je lepo rekao: nije dovoljno gledati da bi se videlo.
(Nastaviće se)
U SLEDEĆEM NASTAVKU: SLIKE ZA VEČNA VREMENA
Trenutno nema aktuelnih komentara
Ostavite prvi komentar koristeći polje desno.