Praznici su ono idealno vreme u kojem bajke dobijaju realnu dimenziju. Ipak, znamo, da svaka bajka počiva na nekom trenutku koji se dogodio u realnosti. Jednom. Na neki neobičan, zagonetan način. Tako je u jednoj od tih zagonetnih situacija, pre mnogo godina, jedna minijaturna, zlatna tašnica stigla u Muzej primenjenih umetnosti u Beogradu. Ne znamo kako, ne znamo iz kog izvora. Inventarna knjiga uglednog muzeja pruža nam tako malo uvida, ostavljajući prostor za pretpostavke, jer nije reč samo o jedinstvenom predmetu zlatarske umetnosti, već o objektu sa oznakom - carskog poklona, predmetu koji nas vraća u mizanscen imperijalne, moćne Rusije, u osvit revolucije, na prag zbivanja koja će zauvek promeniti lik Evrope, paralelno sa Velikim ratom - posle kojeg ništa više neće biti isto!
Ovom zlatnom pričom u Artisovom Kabinetu retkosti pokrećemo čaroliju praznika koje planiramo da "šaramo" zlatom. Inspirisani energijom trenutka u kojem smo jednom bili partneri i saučesnici (reć je o prvoj manifestaciji "Muzeji Srbije, deset dana od 10 do 10", 2016. godine), ali i godini pred nama koja je godina kulturnog nasleđa! Stoga, želimo da zavirimo na mesta nedovoljno osvetljena, u priče skrajnute s talasa "najvažnijih zbivanja", tamo gde nas baština uzbuđuje i iznenađuje manje znanim, gotovo nepoznatim!
Ako se povedemo za iskazom istoričarke umetnosti Draginje Maskareli, autorke izložbe „Tašnice“, koja je raealizovana 2016. godine u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu, i teksta u istoimenom katalogu, da tašna postaje projekcija ličnosti načinom na koji se nosi, onda smo u povesti o zlatnoj ruskoj tašnici iz 1912. bitno uskraćeni za taj doživljaj ličnosti i ličnog. Naime, mi u hodnicima vremena u ovom času tek naslućujemo siluetu osobe kojoj je uručen ovaj skupoceni dar. Malo remek-delo juvelirskih radionica imperijalne Rusije s početka 20. veka.
Ovaj dragulj malenih dimenzija (8x10cm) satkan od fine mreže koju čine 18-to karatne zlatne niti, ukrašen briljantima i safirima, s pravom posmatrača dovodi u nedoumicu da li ga treba tretirati kao nakit ili aksesoar. Liveni delovi poklopca tašnice s jedne strane imaju umetnute dragulje, a sa druge floralne motive. Tašnica na čijem prednjem delu se vidi grb Romanovih sa dvoglavim orlom preko čijih prsa se raširio malteški krst (forma koja će se pojaviti u doba impretora Pavla I Romanova, i to u času kada on postane veliki majstor Malteškog viteškog reda Svetog Jovana Jerusalimskog 1796, op.aut) u svojoj nutrini krije minijaturnu zlatnu pločicu koja u izvesnom smislu zbunjuje svojim sadržajem. Naime, tekst Zahvalna carici Mariji Fjodorovnoj. 24. mart 1912. ispisan na ruskom jeziku, ukazuje da je tašnica možda poklonjena supruzi cara Aleksandra III i majci poslednjeg ruskog suverena, Nikolaja II, a ne da je caričin poklon nekoj uvaženoj dami kako to sugeriše sačuvan iskaz izvesne Marije Jorgačević koja je ovaj dragoceni predmet ustupila Muzeju primenjene umetnosti davne 1963. godine. Mogućnost da je Marija Fjodorovna, ta dama rafiniranog ukusa kada je reč o dizajniranim draguljima, uzdarje poklonila dalje nije po sebi isključena. Na to upućuje dvoglavi orao Romanovih na „licu“ zlatne tašnice. Takođe, pločica može biti tumačena i kao kasniji dodatak kojim nas vlasnica tašnice izveštava da je zahvalna na poklonu dobijenom od carice. Kao i mnoge druge zagonetke vezane za zlatnu tašnicu iz Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu i ova zahteva temeljnije istraživanje nego što to dopušta okvir jednog popularno pisanog teksta.
Jedno je, ipak, nesumnjivo. Tašnica je poklonjena na Veliku subotu 1912, dan koji je te godine padao po starom kalendaru, aktuelnom u Rusiji i Kraljevini Srbiji sve do 1918, uoči velikog, na ruskom dvoru izuzetno cenjenog, praznika Blagovesti. Iz dnevnika Marije Fjodorovne, odnosno zapisa koji nosi datum 23. mart 1912. čitamo da je vreme te godine na Pashu (Uskrs) predivno i da se carica na Veliki petak molila sama u svojoj ličnoj kapeli. Drugi istorijski dokumenti nas obaveštavaju da se te 1912. u carskoj Rusiji priprema i proslava stogodišnjice pobede nad Napoleonom na Borodinu, te da je mnoštvo carskih poklona pripremljeno u cilju darivanja zaslužnih ličnosti, a za potrebe proslave iskovana je i naročita medalja.
Praksa skupocenih poklona je deo redovnog protokola uglednih evropskih dvorova među kojima ruski u Sankt Peterburgu predstavlja vladarski dom najvišeg reda i jedan od nesumnjivo najuticajnijih na Starom kontinentu u sumrak Prvog svetskog rata. Uskrs je među hrišćanskim praznicima najznačajniji, a vladarska praksa da se na Uskrs obavljaju krunisanja, venčanja i krštenja monarha tradicija je koja se može pratiti od davnina.
Skupoceni carski darovi, dvorski rituali i protokoli raskošna su scenografija u okviru koje bismo rado zamislili uzbudljivu scenu darivanja ove dragocene tašnice. Njen put iz revolucijom zahvaćene Rusije tamna je strana ove na mahove bajkovite priče. Da je u nekom trenu bila dotaknuta rukom carice koja će ostati upamćena po strasti ka plavim safirima i činjenici da je zbog nje Faberže kreirao sad već legendarna uskršnja jaja od plemenitog metala i dragog kamenja, nesumnjivo ovoj dragocenoj minijaturi pod inventarnim brojem 5186 dodaje gotovo magičnu auru. Naposletku, šta je i najlepši umetnički predmet bez priče koja bi pokrenula čaroliju i podržala naše uverenje u važnost nekog dela ljudskih ruku, ploda čak i najgenijalnije imaginacije? Bez istorijskog dodira carice koja je odrastala uz raskošne priče svog ličnog učitelja Hansa Kristijana Andersena i nadživela pogrom sopstvene porodice u krvavom viru velike revolucije, zlatna tašnica nastala na talasu romantične opčinjenosti srednjovekovnim temama, bila bi tek još jedan predmet iz muzejske zbirke. Ovako, ona je moćni talisman, delić velike slagalice u prostoru pamćenja koji nas metafizički transponuje direktno u blistavi isečak vremena na najsjajniji dvor u imaginaciji pravoslavnih – onaj ruskih careva na krajnjem severu Evrope.
Tamara Ognjević,
istoričarka umetnosti i književnica
© Artis Center 2017
Trenutno nema aktuelnih komentara
Ostavite prvi komentar koristeći polje desno.