Post objavljen na Artisovoj FB stranici 29. decembra inicirao je zanimljivu diskusiju o dataciji, kako će se pokazati, izuzetno dragocene slike - jednom od najstarijih portreta plemenite građanke u srpskoj istoriji umetnosti. Zahvaljujući upravo toj diskusiji dobili smo ekskluzivni tekst koleginice, istoričarke umetnosti, Milene Vrbaški, muzejske savetnice u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu.Tako je naša zainteresovanost za lepeze i aksesoar srpskih dama nastanjenih u Habzburškoj monarhiji XVIII veka izrasla u daleko šire saznanje o načinu života, položaju žene i njenoj ulozi u ondašnjem mladom građanskom društvu Srba, koji su nakon Velike seobe 1690. godine ušli u svojevrsni proces barokizacije, stičući nove navike, ali i nastojeći da očuvaju svoju veru i nacionalni identitet. Priča o portretu Eufrosine (Roksande) Tekelije jedinstveno je svedočanstvo o jednom vremenu i položaju ugledne žene, koje nam Milena Vrbaški osvetljava na dokumentovan, vanredno zanimljiv način.

Među jedanaest porodičnih portreta koji su izvršenjem testamenta Save Tekelije 1843. pripali njegovoj zadužbini Tekelijanum u Pešti, da bi ubrzo zatim postali svojina Matice srpske, a time i jezgro njenog Muzeuma, osnovanog 1847. godine, našao se i portret Tekelijine prababe Eufrosine.[1] Radi se o jednom od najranijih portreta, koji će začeti posebnu vrstu u srpskom slikarstvu novijeg doba. Ovaj tekst pokušava da dokaže kako se, takođe, radi o najstarijem potretu žene, tj. supruge čiji se život odvijao unutar privatnosti porodice, odnosno, bio uokviren gradsko–patrijarhalno–vojničkom sredinom u kojoj živi deo srpske etnije u Habsburškoj monarhiji prvih decenija posle Velike seobe 1690. Ovakav ugao gledanja dobija na značaju od poslednje četvrtine 20. veka, otkad istorijska nauka sve više pažnje posvećuje istraživanju privatnosti, studijama roda i rodnim odnosima.[2]

Iako se tokom 18. veka na kormilima dve najmoćnije carevine, habsburške i ruske, nalaze carice, Marija Terezija (1717–1780) i Katarina Velika (1767–1796), ženska uloga i položaj na prelomu 17. i u prvim decenijama 18. veka, čak i kada se radilo o pripadnicama elite, umnogome su različite od muške. Bilo da je na vrhu ili dnu društvene lestvice, žena se definiše svojom biološkom funkcijom, te se, ako je ostala neudata, smatra bezvrednom.U okruženju Tekelijine prababe Eufrosine, žena se rađa i živi u svetu koji je pod potpunom subordinacijom muškarca – najpre oca (brata), a zatim supruga.[3] Saglasno sa ovim, o Eufrosini Tekeliji malo je neposrednih izvora i podataka. Čak i njen sačuvani portret može biti shvaćen kao posredni medijum, pošto je prihvaćeno da je kao pandan portretu supruga, naslikan koju godinu kasnije. Stoga će pažnja najpre biti posvećena muškom portretu i osvetljavanju ključnih momenata suprugove biografije.

Jovan Popovića Tekelija, plemić, vrhovni zapovednik Pomoriške granice, upisao je kao rodonačelnik svoje porodično ime u istoriju Srba u Ugarskoj.[4] Na istorijskoj pozornici pojavio se kao kapetan srpske milicije u Senti, neposredno uoči bitke u kojoj je austrijski princ Eugen Savojski odneo 1697. godine značajnu pobedu nad Turcima.[5] Sledeće godine nalazi se u Aradu, gde mu Eugen Savojski na kraju svog jednomesečnog boravka izdaje dekret o postavljenju za kapetana srpske milicije koja broji 300 pešaka i 200 konjanika.[6] Istim aktom nalaže mu se da grad Arad na desnoj strani Moriša utvrdi za odbranu od Turaka. Izvori ne utvrđuju kada se oženio Eufrosinom, no sudeći po podatku da se njihov najstariji sin Ranko oženio 1711,[7] roditeljski brak je verovatno sklopljen oko 1690.[8] Titulu "miliciiae Rascianae collonellus" Jovan Popović Tekelija dobija 1704, pošto se sa svojim odredom stavio pod komandu generala Globitz-a i Leffelholz-a i učestvovao u borbama protiv Rakocijevih ustanika. Plemićka diploma cara Josifa I izdata je 16. marta 1706. Jovanu, njegovoj ženi Eufrosini rođ. Jović i deci: Valentinu, Jovanu, Mihailu i Jeleni; njegovom bratu Stefanu (Ostoji), Ostojinoj ženi Ani, rođ. Davidović, njihovoj kćeri Jelisaveti. Titula se dodeljuje i Jovanu mlađem i Gašparu, za koje nije jasno u kakvim su rodbinskim odnosima sa nosiocem diplome Jovanom Popovićem Tekelijom.[9]

Lik sa Jovanovog sačuvanog portreta, koji se datira oko 1716. odgovara osobi koja se nalazi između 40. i 45. godine života.[10] Na portretu je Jovan Popović Tekelija predstavljen sa zlatnim lancem cara Josifa I ukrašenim njegovim likom, najvišim odlikovanjem toga vremena, (dobio ga 1705) i medaljom Petra Velikog, verovatno dodeljenom između 1710–1713.[11] Autor portreta nije identifikovan. Olga Mikić smatra da je rad ukrajinskog slikara.[12] To je standardni portret vojskovođe. On zamahuje desnicom sa buzdovanom u prvom planu, čvrsto stiska balčak sablje levicom, dok pokretom glave suprotnim od tela, pokazuje posmatraču da se radi o čoveku od akcije. U isto vreme insistira se i na paradnom prikazu. Naslikane akcesorije služe toj svrsi – raskriljena zavesa u levom uglu, plemićki grb u desnom, carska odlikovanja, te gizdava crvena uniforma sa ogrtačem opervaženim skupocenim krznom.[13] Šablonstvo i dekoraterski pristup u izvedbi ovog portreta uočio je, i prethodno nadahnuto analizirao, Aleksandar Forišković.[14]

O razlikama između portreta Jovana Popovića Tekelije i njegove supruge Eufrosine nije podrobnije pisano, mada je uočeno da nisu rad istog majstora, kao i da je prvo poručen portret starešine porodice, a potom supruge.[15]

Odsustvo treće dimenzije primetno je na prvi pogled na portretu Eufrosine Tekelije. Utisku dvodimenzionalnosti, važnom za hijeratski način predstavljanja, doprinosi skoro potpuno frontalna poza, kao i prazna pozadina na kojoj se figura izdvaja kao maltene isečena. Ove karakteristike su dominantne u toj meri, da nisu mogle biti rezultat bilo kakve naknadne intervencije.[16] One daju nedvosmisleni putokaz u pogledu autora ovog jedinstvenog portreta. Njegova ikoničnost se ogleda u daljoj analizi postavke. Eufrosina Tekelija je data gotovo sasvim simetrično, sa uzdržanim pokretom (rezervisanim prethodno za Bogorodicu, Hrista ili nekog drugog svetitelja sa odgovarajućim atributom, poput knjige, krsta, cveta, itd). Profanost ove "ikone" označena je aksecorijskim dodacima. Pošto se radi o portretu žene, koji niti treba, a još manje može, s obzirom na vreme i mesto nastanka, da ima bilo kakav paradno – javni karakter, već samo intimno – reprezentujući, raspoloživi akcesoar iscrpljuje se u nakitu i odeći portretisane. Umesto predstave statusa koja definiše portret njenog supruga, radi se pre o predstavljanju ženine uloge. Stanje kao pandan statusu.

Činjenica da je suprug poručio izradu njenog portreta (a ko bi drugi?), govori o poštovanju koje joj je ukazivao. Eufrosina, Roksanda, Roka ili Roksa kako su je još zvali, rodila je šestoro dece za koje se zna, četiri sina i dve kćeri. Suprug ne naručuje njen portret kod nekog slikara koji je vičan, već je autor nađen u krugu sunarodnika, što posredno svedoči o radijusu kretanjа i slobodama udate žene. Ako se izuzmu tradicionalni zanati, ikonopis je bio jedina umetnička praksa koja nije zamrla od pada srpske države pod Turke.[17] Samim tim Eufrosinin portret dobija na značaju pošto predstavlja artefakt sretanja nepoznatog zografa iz druge decenije 18. veka sa zadatkom slikanja profanog portreta. Ovaj majstor primenjuje sva pravila koja poznaje kao ikonopisac, ali istovremeno, sa nervom pravog umetnika, pokušava da ih prevaziđe. Spoj starog i novog, prošlog i budućeg, preklapa se i ukršta na portretu. Eufrosina nosi kapu koja je oznaka njenog bračnog stanja. Zlatom protkanu kapu, tzv. ćulu ili zlataru poklanjao je svekar i udata žena je nosi do kraja života. Budući da je od dragocenog materijala, kapa predstavlja i statusni simbol, zajedno sa skupocenim minđušama i ogrlicom od 14 nizova sitnih bisera. Najdekorativniji detalj su trouglovi dekorisani šahovskim poljima na nekoj vrsti rukavica koje nosi. Odeća je jednostavna: tradicionalni oplećak (bela košulja sa vezom i naborima oko vrata i na obodu rukava) i uzana jakna ispod koje je prsluk iste plave boje, sa diskretnim vezom od zlatne žice na pervazu, bez vidljivog zakopčavanja. (To je vreme kada su dugmad smatrana dragocenim i previše razmetljivim da bi bila vidljiva na ženskoj odeći). U skladu sa tradicijom, suknja, vrpce na rukavima, marama i osnovna boja kape su crveni.[18] Biseri i crvena ruža koju je levom rukom prinela ka grudima su aluzija na ikonografske predstave Bogorodice. Ovakav vid idealizacije i transcendencije se ne može tumačiti isključivo slikarevim (ne)znanjem. Povezan sa biografskim podacima portretisane on postaje nameravan. Toaletu jedne dame upotpunjuje obavezna lepeza, koja u ovom kontekstu, pored praktične primene, postaje najvidljivija tačka dodira sa zapadnom civilizacijom. U prostor zapadnjačke perspektive, odnosno treću, tradicionalnom ikonopisu nepoznatu dimenziju, zalazi i zalepršani kraj providne (potvrda da se radi o pokušaju da se ovlada dubinom!) crvene marame.

Šta kaže istorija o gospodji Eufrosini? Carskoj administraciji i, paralelno, karlovačkom mitropolitu, ona se obraća pismom koje je svojeručno potpisala, neposredno posle smrti svoga supruga Jovana 1722, kada su na znatnu imovinu koju je nasledila nasrnuli istovremeno njen dever Ostoja, ali i predstavnici područne austrijske vojne vlasti, oglušujući se o carsku povelju kojom je njoj i njenom potomstvu, poimence, garantovana potpuna zaštita prava i imovine.[19] U knjizi o Tekelijama, navodeći da je u vreme Rakocijevog ustanka 1703. i nastojanja da se ustanici sporazumeju sa Srbima, general Leffelholz, uz poruku da će Jovanu Tekeliji uskoro biti donet zlatan lanac cara Josifa I, upućuje i njegovoj supruzi bogate poklone, Aleksandar Forišković iznosi podatak da je pre Jovana Popovića Tekelije kapetan srpske milicije u Aradu bio neki Subota Jović, konstatujući podudarnost sa Eufrosininim devojačkim prezimenom.[20] Mada primećuje da se u narednoj generaciji Tekelije, kao i ostali oficiri iz Vojne granice žene devojkama iz istog sloja, on oprezno izbegava da zaključi da je Subota Jović Eufrosinin otac.

Eufrosinina spremnost da se upusti u "muške poslove" (iako je sin Ranko u aktivnoj vojnoj službi cara), podatak da je pismena (neverovatan, s obzirom da se radi o ženi), te carski pokloni upućeni njoj, ostavljaju veoma malo sumnje u njeno porodično poreklo, bez obzira što ih Forišković tumači isključivo u kontekstu pridobijanja supruge vrhovnog zapovednika Pomoriške granice. Posmatrani iz drugog ugla, možda primerenijeg položaju žene u patrijarhalnoj porodici, darovi mogu biti protumačeni kao iskaz postojane carske blagonaklonosti najpre zbog njenog oca, kao bivšeg aradskog kapetana, a zatim i njoj kao supruzi onoga koji je nasledio taj položaj, odnosno majci sinova na čiju se vojnu karijeru računa. Ovakva interpretacija iznova dodiruje, ali sada simbolički, ikoničnost portreta Eufrosine Tekelije. Najzad, ona potvrđuje da se radi o prauzoru, portretu – prototipu, prekretnici u poimanju i prikazivanju žene u srpskoj umetnosti.

Kao vrsta, portret, muški i ženski prethodno je poznat u sferi sakralne srednjovekovne umetnosti. U zadužbinama koje podižu vladari i vlastela on se tumači u sasvim drukčijem kontekstu, kao ilustracija produženja božje volje na zemlji, zastupanja njegove vlasti. Priložnik, sam ili u pratnji supruge (nekada i dece) ponizno prinosi model crkve u kojoj je naslikan. Izgled i izvedba kompozicije podređeni su u celosti teološkom konceptu. Prekid državne istorije padom pod Turke učinio je da se u retkim spomenicima nastavi ova tradicija. Do osamostaljivanja teme nije ni moglo doći sve do nastanka drukčijih okolnosti. Kada su se one konačno pojavile, portreti muškarca, budući da se odnose na ličnosti koje delaju u javnoj sferi, povinuju se zapadnjačkim obrascima. Čast da kreira prvi ženski portret novog vremena pripala je nepoznatom ikonopiscu. Čast da, poput ikone Bogorodice koju je naslikao Sveti Luka "na početku vremena", postane "nerukotvoreni obraz" nastupajućeg, evropskog vremena, ukazana je jednoj ženi, Eufrosini Tekeliji rođ. Jović, supruzi vrhovnog zapovednika Pomoriške granice u vreme cara Josifa I.

Milena Vrbaški,

istoričarka umetnosti, muzejska savetnica

Galerija Matice srpske u Novom Sadu

[1] Sava Tekelija (1762–1842), doktor pravnih nauka i plemić, carski i kraljevski savetnik, prvi i doživotni predsednik Matice srpske i njen veliki dobrotvor. Napisao autobiografiju: Описаније живота, предговор и редакција Александар Форишковић, Београд 1966.

[2] Istorija/e privatnog života se bavi mentalitetom pojedinaca, odnosno zajednice koja ga okružuje i suprotstavlja se evolucionističkom modelu istorije koji vrši periodizaciju na osnovu političke, društvene, ekonomske, pa i kulturne istorije. Videti: Ф. Аријес, За једну историју приватног живота, у: Историја приватног живота, приредили Филип Аријес и Жорж Диби, Од ренесансе до просвећености, Београд 2002, 5–19. O odnosima između polova videti: Приватност породице, u: М. Тимотијевић, Рађање модерне приватности. Приватни живот у Хабзбуршкој монархији од краја 17. до почетка 19. века, Београд 2006, 358–434.

[3] М. Тимотијевић, isto, posebno: 374, 386-387, 394-395. O viđenju žene i njene uloge u zapadnoj Evropi 18. veka: Д. Годино, Жена, u: Човек доба просвећености, приредио Мишел Вовел, Београд 2006, 398–431 .

[4] Poreklo Tekelija ustanovio je Aleksa Ivić, opredeljujući se za tezu da potiču iz sela Tukulje (Tököl) na Čepelskoj adi u blizini Budimpešte. Mesto porekla je docnije u potpunosti istisnulo porodično prezime Popović. А. Форишковић, Текелије. Војничко племство XVIII века, Нови Сад 1985, 120.

[5] Mada nema traga u pisanim izvorima, smatra se da je pre toga učestvovao u austrijskoj opsadi i osvajanju Budima 1686. godine. Srpska istoriografija je saglasna da je upravo on uoči bitke kod Sente 11. IX 1697. noću i po močvarnom terenu proveo trupe Eugena Savojskog do Sente, kao i da je posle učestvovao u gonjenju turske vojske kroz Banat. А. Форишковић, isto, 120–129. Jovana Tekeliju poimence pominje Eugen Savojski u izveštaju od 15. IX 1697. (E. von Savoyen, Bericht an den Kaiser über die Operationen 9–15 September Feldzüge, I Serie, II Band, Wien, 1876, 53. Prema: А. Форишковић, 127, fusnota 39; 199).

[6] А. Форишковић, isto, 129, fusnota 42, 200.

[7]Isto, 182, fusnota 167.

[8] O godinama u kojim se stupalo u brak u: М. Тимотијевић, nav. delo, 367. Muškarci se žene od 17, a devojke udaju od 15–16. godine. Suprug je stariji, ali razlika u godinama najčešće nije velika – do 10 godina. Forišković smatra da se Jovan Tekelija rodio između 1664. i 1670. Umro je 1722. godine. А. Форишковић, isto, 162-163.

[9] А. Форишковић, isto, 142–143, 147. Vojničko srpsko plemstvo u Habsburškoj monarhiji spada u red nižeg plemstva koje nema udela u sferi političkog odlučivanja. U složenom multinacionalnom i multikonfesionalnom okruženju, ovakvo plemstvo de facto predstavlja prvi građanizovani sloj među sunarodnicima naseljenim u Vojnoj granici.

[10] Ova datacija publikovana u: Л. Шелмић (Е. Милошевић, Д. Живанов, М. Врбашки, С. Вуксановић и др), Галерија Матице српске, Нови Сад 2002, 330, 117/ Т 056. Oba portreta katalogizirana u: С. Мишић, Поклон – збирка Саве Текелије, Нови Сад 2007, 18–21.

[11] Datum dobijanja odlikovanja Petra Velikog bi bio sigurni datum post quem slikanja portreta. Jovan Popović Tekelija obratio se ruskom caru 1710, zajedničkim pismom sa segedinskim kapetanom Vulinom Ilićem, preko posrednika, kapetana Bogdana Isaijeva Popovića. А. Форишковић, isto, 154-157. Dodela ordena bila je čest povod za porudžbinu portreta.

[12] О. Микић, Портрети Срба XVIII века, Нови Сад 2003, 195, кат. бр. 185 (sa starijom lit).

[13] Forišković navodi pismo Jovana Popovića Tekelije iz 1720. jednom ćurčiji iz Tabana (Budim) kojim naručuje da se za izradu njegove odeće upotrebi krzno 6 kuna i 3 samura. Platio ga je 88 forinti u gotovom, što je bilo "čitavo bogatstvo". А. Форишковић, isto, 160-161.

[14] А. Форишковић, isto.

[15] М. Тимотијевић, nav. delo, 511. U: Л. Шелмић (и др), nav. delo, Eufrosinin portret je datiran oko 1730, a u: С. Мишић, nav. delo, pre 1730. Autorka ovog teksta smatra da je portret Eufrosine Tekelije poručen neposredno po dovršenju suprugovog, odnosno iste ili naredne godine, dakle, izmedju 1716 (?) i 1720.

[16] Portret je bio znatno oštećen. Prva konzervacija preduzeta je najverovatnije pre II svetskog rata. Sledeću konzervaciju i restauraciju oba portreta izvršio je 1964. u radionici Narodnog muzeja u Beogradu Zdravko Blažić. Dokumentacija nije sačuvana. U konzervatorsko-restauratorskom dosijeu otvorenom u Galeriji Matice srpske 2000. godine, navodi se da originalne ivice platna nedostaju, te da je slika ranije stavljena na novo platno. Sadašnje dimenzije Eufrosininog portreta su za desetak cm kraće i uže u odnosu na portret supruga. Pošto je primetno da desnu šaku portretisane preseca donja ivica, te da se ne vide krajevi rukava levo i desno, moguće je da su prvobitno oba portreta imala iste dimenzije. (Portret J. P. Tekelije, GMS/U 88, ulje na platnu, 85 x 66 cm; Portret E. Tekelije, GMS/U 182, ulje na platnu, 75 x 60 cm). Ne treba odbaciti ni mogućnost da je portret supruge namerno manjih dimenzija.

[17] Posle Kosovskog boja 1389, srpska srednjovekovna država konačno se ugasila padom despotovine Stevana Lazarevića 1459. godine. Titulu despota preuzimaju mađarski kraljevi i austrijski vladari, dodeljujući je sve do 1537. godine predstavnicima srpskog naroda u Sremu.

[18] Crveno–plavo–belo su nacionalne boje srpske zastave.

[19] А. Форишковић, nav. delo, 165. Jovan Popović Tekelija je sačinio testament 6. februara 1722. Polovinu imovine je zaveštao svojoj četvorici sinova, a polovinu supruzi "gospođi Roki". Ćerki (pominje se samo jedna) ne ostavlja ništa, sem ako joj braća nešto ne poklone, pošto je obezbedio mirazom kad se udavala. Isto, 161–162. Popis imovine iza J. P. Tekelije: isto, 216.

[20] Isto, 164, fusnota 119, 216-217.

© Artis Center 2018