Da ne bi zavisio od narudžbi države, Klimt se posvetio slikanju portreta dama iz bečkog društva s početka 20 veka. Važio je za omiljenog portretistu. Umešni slikar uspevao je da portretima da traženo dostojanstvo, a da pritom slika Eros. Naručioci portreta bili su zadovoljni, jer lepota žene nikada nije bila sankcionisana, naprotiv, uvek je bila veoma poželjna i reprezentativna. U poređenju sa sačuvanim fotografijama portretisanih žena, na njegovim slikama su sve lepe, sve su zavodnice.

Nije ni čudo što su ga dame obožavale.

Klimt je vodio mnogostruke živote, ili je pre jasno povlačio granicu imeđu ateljea, javnih pojavljivanja i svoje privatnosti. Izbegavao je da daje bilo kakve komentare o sebi i svom životu, a najintrigantnije pitanje u vezi Klimtove privatnosti je odnos sa jednom damom.

Pored mnogobrojnih ljubavnih afera, Gustav Klimt je tokom čitavog života imao poseban odnos sa Emili, sestrom udovice svog brata i kćerkom bečkog industrijalca. Ona je bila njegov učenica i model za portret, a kasnije i vlasnik uspešne bečke modne kuće za koju je dezene dizajnirao Klimt, doprinevši time uspehu koji je Emili postigla u bogatim bečkim krugovima. Kreacije Emili Flege ovekovečene su i na Klimtovim slikama.

Otvoreno je pitanje ko je tu koga uveo u bečke krugove, ali se čini da su oboje imali ekonomske koristi iz svoje međusobne podrške. Klimt je podržao Emili u njenim početnim koracima ka osamostaljenju, a njega je pratila njena indirektna patronaža. Postala je i umetnikova muza, iako za razliku od uspešne profesionalne, njena društvena pozicija neudate žene nije bila ni laka ni jednostavna, ali čini se da je to bio njen izbor.

Detalji njihovog odnosa donekle su nam poznati kroz njihovu prepisku, delom sačuvanu. Trajanje ove prepiske i prijateljstva, za Klimta doživotno, i njegova potreba i običaj da joj se javlja svakodnevno sa više razglednica i poruka, govore o važnosti koju je Emili imala u njegovom životu. I na samrtnoj postelji je tražio da je pozovu, da ona bude kraj njega. Klimt i Emili zajedno su provodili mnoga letovanja i praznike, ali i pored toga danas ne postoji ni jedan nesumnjiv dokaz njihove veze koji bi rasvetlio njihov specifičan odnos.

Naslikao je Portret Emili 1902. godine u haljini koju je sama kreirala i sašila. Haljina je bila od pamučnog žerseja, ženstvena i udobna, ravno se spuštala i oko nogu sužavala, naglašavajući i izdužujući siluetu. Haljina ističe Emilinu vitku figuru, za ono vreme je veoma avangardna i potpuno odudara od čipki i kamera koji su se tada nosili. Preko nje je na sebi imala bolero jaknicu sa tankim, prozračnim rukavima koji su se slagali sa haljinom, meko i zvonasto padali do podlaktica i onda naglo pripijali oko ruku. Emili je pratila modne trendove i uvela u bečku modu reform haljine. „Reform“ podrazumeva reformistički pokret u ženskoj modi s kraja 19. i početka 20. veka - haljine su bile komotne, udobne, dovoljno široke u struku da ispod njih nije morao da se nosi korset.

Slika i liči i ne liči na pravu Emili, onu sa fotografija. Ona nije bila tako vitka, i svakako ne tako zmijolika. Na platnu dominiraju plava, ljubičasta, srebrna, sa akcentima zlatne. Haljina je intenzivno ljubičasta i sliva se niz Emili. Na jakni se roje srebrne bubice, a niz haljinu plove marinsko plave riblje siluete zlatnih očiju. Nosi čvrsto namotanu ešarpu oko vrata, istog dezena kao i rukavi. Jedini ogoljeni delovi kože su lice, dekolte i šake. Emili se neprirodno izduženim i tankim prstima oslanja na istureni kuk, u položaju manekenke koja reklamira kreaciju koju nosi. Stopala su prekrivena haljinom koja se spušta do dna slike. Kestenjasta kovrdžava kosa uokviruje lice kao kruna. Lik je zamućen, realističan ali ne daje detalje, skoncentrisan je na izraz. Pozadina je neodređena, mešaju se nijanse zelene, plave i narandžaste, sugerišući nekakav predeo ili predmet o koji je oslonjena, o koji je umetnik okačio pločicu sa svojim potpisom. Pozadina se jedino oko glave koncentriše u oblik koji bi mogao da bude šešir, ali je dvodimenzionalan i dekorativan, ostavljajući utisak da je glava Emili centar cveta, ili pak čitave bašte.
Ne samo da imamo koncentrisane omiljene Klimtove simbole plodnosti i ženskosti u bubicama, ribama i cveću, već ovaj portret nosi jednu karakteristiku koju do sada nismo upoznali na drugim portretima o kojima je bilo reči. Pred nama je, konačno, portret emancipovane žene!

Klimt je nije predstavio kao fatalnu, već je Emili ulepšao svojim viđenjem osobe koju je dobro poznavao i predstavio je na sebi svojstven način kroz spoj realističnog i simbola. Pred nama je sofisticirana žena, dama, negovana i ženstvena u modernom, nama bliskom smislu. Izdužio ju je do zlokobne zmijolikosti i naglasio bojama i haljinom koje joj pripadaju kao druga koža. Ovu ženu ne bismo mogli da zamislimo u Adelinoj zlatnoj haljini. Njene oči nisu snene i tužne, one gledaju smelo i izazivajući. Usne su čvrsto zatvorene, dajući licu odlučnost. Ova žena je zanosna na sasvim drugi način, nije ni fatalna, ni pokorena – ona je svoja.

Klimt je portret uradio ne po narudžbi, već zato što je želeo da ga naslika. Nameravao je da ga pokloni Emilinoj majci, to je i učinio, ali njoj se on nije dopadao, držala ga je zatvorenog i nerado ga pokazivala. Nakon nekoliko godina ga je od nje otkupio i prodao Istorijskom muzeju Beča 1908. godine.

Da je među njima bilo nečeg više od prijateljstva, rečitije od bilo kakvog drugog materijalnog dokaza njihove ljubavi i umetnikovih emocija, govori jedno drugo njegovo delo. Smatra se da je Klimtova čuvena slika Poljubac iz 1907/08, omaž njihovoj neobičnoj vezi i odraz njegove ljubavi sa Emili.

Prvo što uočavamo jeste da se Poljubac kupa u zlatnoj boji i mozaičkim detaljima, toliko omiljenim Klimtu (slikao ga je tokom svog tzv. zlatnog perioda, kada je obilato koristio zlatnu boju i listiće pravog zlata). Taj bljesak raskoši asocira na cvetanje, život, radost, bogatstvo i obilje, i snažno deluje na čula posmatrača.

Žena na slici u prvi mah deluje kao da se potpuno predaje zagrljaju, fokus slike je na njenom licu koje ima zadovoljan, omamljen izraz, ovo lice nema individualne karakteristike. Žena je ovde krajnje ženstvena, erotična, nežna, smirena, prosto zamrla u zagrljaju. Žena koja se topi u zagrljaju je pasivna, objekt strasti, prepušta se milovanju. Kovdžava kosa joj je protkana cvećem, kao da evocira ljubav i proleće, a telo dato samo kroz siluetu koja je lepa i privlačna i po današnjim kanonima. Nema naglašene samosvesti, nema provokacije, nema odnosa sa posmatračem, čak ni uzvraćanja poljupca ljubavniku, ali je ipak ona u glavnoj ulozi.

Muškarac koji grli, ljubi i natkriljuje dominantna je i aktivna figura ovog para. Njegovo lice se ne vidi, nije akcenat na njemu već na ženi koju drži u zagrljaju. Njegova put je tamnija od njene, na snažnoj muškoj glavi nosi venac od lišća – slave, proleća, pobede? Nešto ozbiljno nije u redu sa njegovim vratom, ali je nemoguće da Klimt kao dobar crtač to nije uočio. Čini se da ovde anatomska pravila ne važe, naglašena je snaga i silina muškog vrata. Vidan je još jedan neobičan detalj u proporcionisanju. On stoji, ona kleči, ali kada bi se uspravila, bila bi znatno viša od njega. Ovaj detalj otkriva da su pred nama zaista Emili i Klimt, jer je on bio nizak čovek četvrtaste građe tela, a ona vitka i vidno viša od njega.

Ornamenti na telu muške prilike asociraju na muški princip, uglasti su, čvrsti, uspravni, pravih linija, crni ili beli, dok su na njoj meki, obli, vedrih boja, simbolišući ženstvenost. Zlatni ogrtač ih obavija u jedinstvenu siluetu, i ova predstava bi se zato mogla tumačiti kao simbol pomirenja i sjedinjenja polova, ljubavi koja prevazilazi sve različitosti.

Nema ničeg slučajnog ni u Klimtovom izboru kvadratnog platna. Taj format, koji je prvi put upotrebio za Atenu Paladu, omogućava da prikaz na slici bude smiren, da se kupa u miru - kako je sam Klimt govorio, da postane deo univerzuma (danas se pretpostavlja da predstavlja idejnu celinu sa Tri doba žene, pošto su istog formata i slične po likovnom postupku). Pozadina ovog kvadratnog platna je neodređena, neomeđena prostorom i vremenom, jer za ljubavnike u tom trenutku ne postoji svet ni realni trenutak. I zaista, ljubavni par proživljava svoj trenutak sjedinja s univerzumom koji je bezvremen, i ništa ih ne zanima sem njih dvoje – zato pozadine praktično ni nema da smeta, ili simboliše upravo Univerzum.

Sem njih dvoje, na slici postoji samo polje na kome stoje – zelena livada puna cveća. Baš zato što je pozadina oko likova nediferencirana, procvetala livada koja se survava pod njenim stopalima dobija na značaju. U toj smirenoj ljubavnosti ona je naznaka smrti ili propasti na čijoj su ivici ljubavnici. On provalije kao da nije ni svestan, ili je u potpunosti zanemaruje. Da li je samo žena ta koja je u opasnosti nad provalijom, sa stopalima koja se upiru o samu njenu ivicu, ili su to oboje? Da li njegov zagrljaj za nju simboliše sigurnost, ili sateranost u bezizlaznu situaciju? Jer ona nema kud, ili njemu u zagrljaj ili u propast. I ruka kojom ga grli je takođe u grču, kao da se tim zagrljajem hvata za slamku spasenja, dok drugom nežno dodiruje njegovu u gestu prihvatanja. Ili se ovde ipak radi o svesti o kratkotrajnosti tog trenutka sjedinjenja koji se ne može zadržati, nagoveštaju njegovog kraja i sunovratu? Da li slika na fin čin pokazuje baš nemogućnost ispunjenja? Nemamo odgovor, ali ponovo imamo pred sobom odu erosu, koju kao senka prati naznaka prisutnog tanatosa, ovde u višeznačnoj provaliji pod nogama ljubavnika.
Taj spoj spokoja, prepuštanja i istovremene napregnutosti i zlih slutnji, daje i seksualan naboj prizoru. Ako se povedemo za Frojdovim tumačenjima, vertikalne ornamente na njegovom telu i u njihovoj zajedničkoj konturi ali i ovalne ornamente na njenom liku, možemo čitati kao simbole i nagoveštaj ljubavnog čina koji sledi za poljupcem.

Slika je naišla na nepodeljeno oduševljen prijem publike! Postala je ikona dvoje zaljubljenih, često shvatana kao romantična predstava strasti. Izvesno je da svojom lirikom snažno deluje na posmatrača, a svojom zagonetnošću intrigira. Poljubac ne samo da je prošao cenzuru, već je umetnikovo delo konačno priznato. I pre nego što se Umetnička izložba na kojoj je Poljubacbio izložen 1908. godine završila, sliku je otkupila država.

Zorica Atić,

istoričarka umetnosti

© Artis Center 2017