U izdanju “Službenog glasnika“, nedavno je objavljena je studija Mišela Pastura “Crvena - istorija jedne boje“ (Beograd, 2017). Autor dvadesetak dela posvećenih srednjem veku, heraldici i vitezovima Okrluglog stola, u svojoj knjizi nudi obilje podataka i uzbudljivu priču o istoriji crvene boje. Nasuprot dvosmislenoj simbolici plave i zelene, o kojima je pisao u prethodnim studijama, ovaj istoričar i antropolog govori o crvenoj kao “oholoj boji“, koja želi da bude viđena i odlučna da se “nametne“ drugim bojama.

Uprkos toj “drskosti“, njena prošlost nije uvek bila slavna. Postoji jedno skriveno lice crvene boje koje je izazivalo pustošenja tokom cele istorije, ostavljajući za sobom teško nasleđe puno nasilja, besa, zločina i greha. Istoričar simbolizma, Mišel Pasturo, otkriva nam njen čudesan identitet. Trideset hiljada godina pre nove ere paleolitska umetnost služi se crvenom bojom, dobijenom uglavnom iz oker-crvene zemlje.

U simboličkom sastavu antike, belo je predstavljalo bezbojno, crno asociralo na prljavo, a crvena je bila jedina “dostojna tog imena“. Jedan od razloga je zato što ova boja privlači pogled jer je u prirodi malo prisutna, a ljudi su veoma cenili ono što se najviše ističe u okolini. Drugi bi mogao biti u tome što se vrlo rano ovladalo crvenim pigmentima, posle čega su ih često upotrebljavali. U ovoj epohi joj se dive i poveravaju joj atribute moći, religije i rata (bog Mars i rimski centurioni odeveni su u crveno).

Crveno će biti povezano i sa znacima moći. U carskom Rimu, crveno koje dobijaju iz jedne supstance retke školjke koje ima na Sredozemnom moru, namenjeno je caru i vojskovođama. Budući da se u srednjem veku taj recept za dobijanje rimskog purpura izgubio (a uz to su nalazišta školjki na obalama Palestine i Egipta bila iscrpljena), počinju da je proizvode od grimiznog crva, jajašaca koja žive kao paraziti na lišću hrasta.

Nadmoć crvenog podjednako je prisutna na hrišćanskom Istoku i Zapadu. Ona će se nametnuti jer upućuje na dva elementa prisutna u celoj njenoj istoriji - vatru i krv. Oko njih je prvobitno hrišćanstvo izgradilo snažnu simboliku, koja živi i danas. Kada je u pitanju ikonografija, pored goluba Sveti duh je predstavljan crvenim plamenim jezicima koji se spuštaju na apostole. S druge strane, ova boja ukazuje na smrt, pakao, Sotonine plamenove koji spaljuju i uništavaju.

Različiti stručnjaci pokušavali su da objasne diskriminišući položaj ljudi riđe kose u evropskoj kulturi. U skladu sa srednjovekovnom tradicijom, izdajnici, ubice, nevernici i lažljivi ikonografski su se prikazivali s riđom kosom ili bradom (Kain, Dalila, Juda). Boja izdaje, kako je opisuje Pasturo, bila je mešavina loše žute i crvene. U toj mešavini preovladavala je crvena, ali ne blistava već zagasita i gusta.

U nekim jezicima crvena se javlja u značenju skupog i bogatog. Sve boje imaju pozitivna i negativna značenja pri čemu blistavi i jarki tonovi obično nose pozitivne konotacije, a mat negativne. Prema srednjovekovnim merilima sjaj nekog predmeta, važniji je od njegove boje. Jarko crveno predstavlja znak moći, i kod svetovnih ljudi i kod crkvenih dostojanstvenika. Od 13. i 14. veka, papa, koji je do tada bio u belom, odeva se u crveno. Isto tako i kardinali.

Tokom srednjeg veka, posebnost crvene ispoljila se i u stvaranju rukopisnih knjiga, pa je tako redovno korišćenje ove boje pri ispisivanju inicijala i zaglavlja, kao i pri likovnom ukrašavanju ispisanih listova, iznedrilo izraze - rubrika (lat. rubeus - crven) i minijatura (lat. minium - crveno olovo od kojeg je izrađivan pigment). U Vizantijskom carstvu crvena je imala naročitu ulogu u dokumentarnoj pismenosti, kao način da se predstavi carevo neposredno učešće u izradi dokumenata koji su izdavani u njegovo ime.

Od 16. veka muškarci se više ne odevaju u crveno (osim viskoh crkvenih dostojanstvenika i pripadnika nekih viteških redova). Dok je u srednjem veku plava boja bila više ženska (zbog Device Marije), a crvena muška (znak moći i rata), stvari se obrću. Od tada plavo postaje muško (jer je diskretnije), a crveno se povezuje sa ženskim. Tragovi toga održali su se do danas - plavo za male dečake, ružičasto za devojčice.

Tokom istorije odeća i predmeti crvene boje smatrali su se lepim. Neveste su bile u crvenom, i ovaj običaj se održao do 19. veka. Zato što se na dan venčanja oblačila najlepša odeća, a lepa i bogata haljina po pravilu je bila crvene boje. I u tome, kako navodi Pasturo, opet nalazimo na dvoznačnost - prostitutke su dugo morale da nose jedan crveni odevni predmet. Iz istog razloga crvena svetiljka (fenjer) stavljaće se na vrata javnih kuća. Crveno opisuje dve strane ljubavi - božansku ljubav i greh puti.

Tokom vremena crvena se afirmisala i kao boja zabrane. Nalazimo je već u togama sudija i rukavicama i odeći izvršioca kazni. U oktobru 1789. doneta je odluka da će se u slučaju nereda crvena zastava postaviti na raskršćima, kao znak zabrane okupljanja. Veliki broj Parižana okuplja se 1791. na Marsovom polju tražeći svrgavanje Luja XVI. Kako preti pobuna, gradonačelnik Pariza izdaje naredbu da se hitno podigne velika crvena zastava. Međutim, pripadnici nacionalne garde pucaju bez upozorenja.

Tako neobičnim obrtom crvena zastava, "natopljena krvlju mučenika", postaje simbol potlačenog naroda i revolucije. Traži se da postane službeno obeležje Republike. Tri boje na zastavi Francuske spasiće Lamartin, član privremene vlade ("Crvena zastava je barjak terora, i obišla je samo Marsovo polje, dok je trobojka obišla svet, pronoseći ime, slavu i slobodu domovine"). Crvena zastava doživeće ipak lepu budućnost. Sovjetska Rusija uzeće je kao svoju zastavu 1918, a komunistička Kina 1949. godine.

Crvena boja vlasti i aristokracije prenosila se vekovima, kao i ona druga crvena, revolucionarna i proleterska. Osim toga, crvena se uvek vezivala za svečanost, Božić, raskoš, spektakl. Ovom bojom ukrašena su pozorišta i opere, a crveni tepih rezervisan je za počasne goste. U svakodnevnom životu crvena je ipak diskretna. Obični predmeti su retko crveni. Iz tog razloga ova boja primenjivana je u posebnim namenama - crvena svetla, crveni telefon, crveni karton, Crveni krst.

Siniša Kovačević,

istoričar umetnosti

(Preuzeto iz štampanog izdanja "Dnevnika")

© Artis Center 2017