U neuglednoj bašti i rastinju koje okružuje vunaru u Severnoj Engleskoj, stoji britanska manekenka Kejt Mos, obučena u haljinu u obliku cveta koji je sama personfikacija Velike Britanije – ružu. Haljina, kreacija Sare Barton iz 2019. godine za modnu kuću Aleksandera Mekvina je one skerletne boje koju zamišljamo samo u bajkama: kao Crvenkapin ogrtač pod kojim beži od divlje smrti, kapljica krvi Trnoružice koja je šalje u večni san, ili tek prolivena krv divljači koja kaplje po snegu dok lovac nosi zloj kraljiici jelensko srce umesto Snežaninog.

Ovaj makabrizam koji do tačke ključanja dovodi barok, gotiku (naročito viktorijansku), romantizam i ekspresionizam u grotlu sirove kreativnosti nije bio stran ni Aleksanderu Mekvinu – Liju - za života kao što nije stran ni kreativcima koji vode modnu kuću nakon njegove smrti. I danse macabre – ples smrti i memento mori – podse'anje na smrt su paradoskalno, od vitalnog značaja za razumevanje stvaralačke poetike Aleksandera Mekvina. Tako je njegov opus neretko tumačen u ključu kabineta retkosti, koji svakim otvaranjem nudi novu fascinaciju – grotesknu, seksualnu, fetišističku, prirodnjačku, čak i nekrofilnu.

U tom kabinetu se sreću divljina prirode, škotske naročito, jer je Mekvin ipak bio sin škotske dijaspore u Londonu, i divljina urbanog Londona, punog instinkta i izlučevina, viktorijanskog greha i hrišćanskog pokajanja. Opozicije poput ruralnog i urbanog, divljeg i civilizovanog, hrišćanskog i paganskog te sučeljavanje prirodnih elemenata i već pomenuto „živo“ plesanje sa smrću integralni su za konstruisanje ličnog kabineta retkosti, koji se u Mekvinovom slučaju izdigao do koncepta muzeja. Čak i do ogoljenog teatralnog spektakla u kom voajeristički uživamo, nikad do kraja ne razlikujući iluziju od stvarnosti.

O Mekvinu, čiji opus je upravo zbog svega gore navedenog možda i naj(ne)zahvalniji za muzealizaciju, je mnogo rečeno, a opet, umetnik ostavlja tek dovoljno prostora u tom horror vacui – strahu od praznine ispunjenom detaljima, da nas iznova povede na novo putovanje. Nakon iscrpne studije od gotovo 400 strana koja je ispratila izložbu „Divljačka lepota“ u Metropoliten muzeju u Njujorku i Viktorija i Albert muzeju u Londonu, baviti se određenim temama ili segmentima Mekvinovog stvaralaštva bilo bi ništa do parafraziranje već rečenog.

Mene pak zanima „post-mortem“ Mekvin, čiji se danse macabre oslikava u dizajnu Sare Barton i modne kuće Mekvin jednu deceniju nakon njegove smrti u proleće 2010. Mekvin koji je duh iz gotskog viktorijanskog romana, u kome kreacije postaju pokušaj oživljavanja čudovišta Viktora Frankenštajna ili neuspelog zarobljavanja lepote Dorijana Greja.

Ta vrsta estetike najprimetnija je u kolekcijama za proleće i leto 2020. i za jesen i zimu 2021. godine. Prva je realizovana u pred-pandemijskom, a druga u post-pandemijskom svetu. Često se pitam kakav bi Mekvinov lični kreativni odgovor na pandemiju bio, ali se možda i ne bi razlikovao od odgovora koji nam je ponudila Sara Barton.

Za Mekvina, apokaliptičnost se uvek očitavala u graničnom prostoru, u sudaru između prostora metropole i divljine. Evocirajući Boša, sam umetnik je često sugerisao apokalipsu koja nastaje kada jedan prostor previše zađe u drugi ili obratno. Njegove kolekcije, poput onih simboličnog naziva „Dante“, „Jovanka Orleanka“, „Platonova Atlantida“, „Ptice“, ili „Banši“ upravo svedoče o nedozvoljenim prelazima koji rezultiraju pošastima ili prokletstvom.

U prvoj kolekciji, Bartonova se okrenula Severnoj Irskoj i severu Engleske, u drugoj Velsu, poput viktorijanske krojačice kombinujući lan, svilu, pamuk, vunu, drvo, kožu, odnosno materijale koji su istovremeno kodirani i ruralno i urbano, i istorijski i savremeno. Tako manekenke nose haljine sa puf rukavima tipične za viktorijanski London, ali od materijala od kojih su Velšani pravili rudarske uniforme i ćebad. Mekvinova apokaliptičnost i makabrizam svedeniji su u formi i koloritu (crvena, crna, bela), što ih na neki način i pojačava. Kožni pojasevi koji evociraju formu kaveza (upravo jer kavez označava prisilno porobljavanje divljeg urbanim), raspeća ili skeleta koji Mekvinu nisu bili strani, obavijaju se oko manekenki kao krila palih anđela.

U tom smislu, izbor Kejt Mos kao lica kampanje modne kuće nije nimalo slučajan. Manekenka se na Mekvinovoj reviji za kolekciju „Udovice Kalodena“ iz 2006. godine pojavila kao duh, odnosno kao hologram, lebdeći kao utvara iz gotičkog romana o ukletoj kući u haljini od belog ograndina kroz publiku. Mekvin nam je tada priredio možda i najlepši danse macabre. Kolekcije Sare Barton su dokaz da Li i dalje pleše.

Stefan Žarić,

kustos mode

Artis Centar

@Artis Center 2020