Kada je pre više od dve hiljade godina na reci Jordan sveti Jovan Preteča podigao desnu ruku da krsti sina Gospodnjeg nije mogao ni sanjati put svoje desnice kroz istoriju. Od Sevasteje preko Antiohije do Carigrada, Malte i Rusije, sve do Crne Gore i Cetinjskog manastira gde se i danas nalazi.

Desna ruka svetog Jovana Krstitelja, čestica Časnog krsta na kome je razapet Isus Hrist, i ikona Bogorodice Filermose, koju je po predanju naslikao sveti apostol i jevađeliste Luke – tri su hrišćanske svetinje koje već dva veka prizivaju hodočasnike i pljačkaše, fanatike i radoznalce, vernike i ateiste.

Da li su verodostojne? - pitaju se skeptici. Nema li nekoliko ‘tih ruku’? - hteli bi da znaju sumnjičavi.

Mnogo zagonetki kada su u pitanju ove velike svetinje, među kojima možda najprovokativnija ona gde se nalazi središnji plavi safir sa ikone Bogorodice Filermose, koji se sigurno nalazio na skupocenom okovu ove svete slike kada je ona, zajedno sa rukom i česticom Časnog krsta, odnesena 1952. iz manastira Ostrog, gde je skkrivana tokom Drugog svetskog rata. Preciznije, zaplenjena po nalogu ondašnje crnogorske državne bezbednosti (UDBA) i na nekoliko decenija smeštena u policijski trezor.

Ali to nije početak ove priče …

Gnev cara otpadnika

Predanje kaže da je po pogubljenju svetog Jovana Krstitelja od strane cara Iroda, koji je svetiteljevom glavom nagradio Salomin legendarni ples, obezglavljeno telo sahranjeno u samarjanskom gradu Sevasteji. Obilazeći Svetu zemlju jedini apostol i jevanđelista koji nije bio neposredno uz Hrista, Luka, poželeo je da Krstiteljevo telo prenese u Antiohiju. Sevastejci nisu hteli da se odvoje od velike svetinje, ali su apostolu Luki dozvolili da u Antiohiju odnese dragocenu desnu ruku Jovanovu, koja je krstila Hrista.

Dolaskom na vlast poslednjeg cara iz Konstantinove dinastije, Julijana Otpadnika, nastao je teror nad hrišćanima i njihovim svetinjama. Julijan, pobornik paganskog politeizma, naredio je razaranje crkava, spaljivanje svetih mošti i progon hrišćana kakav se nije pamtio još od vremena poslednjih mnogobožačkih vladara na rimskom tronu. Spaljeno je tada i Krstiteljevo telo u Sevasteji zajedno sa crkvom koja je u međuvremenu podignuta nad njegovim moštima. Odmazdu gnevnog cara zaustavila je iznenadna smrt u boju i hrišćanstvo je moglo da odahne.

Pod zaštitom pravoslavnih imperatora

Proći će nekoliko vekova pre nego što će, kako vele anali, ‘agarjani (Turci) zagospodariti Antiohijom’, a izvesni snalažljivi hrišćanin Jov uz pomoć lukavstva i hrabrosti uspeti da prenese Krstiteljevu ruku u Carigrad. Bilo je to uoči Bogojavljenja 956. godine kada je Vizantijom vladao car-naučnik, Konstantin VII Porfirogenit. Ruka je uz najveće počasti smeštena u pridvornu carsku crkvu na Vlaherenskom dvoru da bi odande zamršenim putevima stigla u posed Malteškog reda Svetog Jovana Jerusalimskog, čiji su utemeljivači vitezovi-krstaši. Jedna verzija kaže da su je dobili na dar od moćnog turskog sultana Bajazita drugog, iako je daleko verovatnije da je u njihov posed došla u velikoj pljački koja je usledila nakon prvog pada Carigrada 1204. godine, kojeg su osvojili upravo krstaši.

Kako bilo da bilo, 1798. ruka, kao velika relikvija Malteških vitezova, stiže u Rusiju. Ondašnji ruski imperator Pavle Petrovič Romanov ustupa vitezovima Voroncovski dvoraca (danas učilište Suvorov) u Petrogradu, gde oni smeštaju svoj konvent i grade katoličku crkvu Svetog Jovana Jerusalimskog u koju će smestiti i ruku Jovana Krstitelja. Imperator u znak zahvalnosti od vitezova dobija titulu Velikog magistra i jedinstveni duhovno-diplomatski dar - ruku Svetog Jovana, česticu Časnog krsta i ikonu Bogorodice Filermonske.

Ali, carska milost je bila kratkog veka. Pavlov naslednik Aleksandar prvi, pobedilac Napoleona na Borodinu i pariski trijumfator, prvo odbija titulu Velikog magistra, a zatim 1817. ukida i Malteški viteški red u Rusiji. Svetinje su zadržane u Gačinu, a Sinod Ruske pravoslavne crkve će ustanoviti 25. oktobar kao dan kada se posebno svetkuje njihov prenos u Rusiju.

U požaru revolucije i rata
Velika oktobarska revolucija, kao što je dobro poznato, u nepovrat je zatrla mnoštvo vekovima poštovanih vrednosti u Rusiji. Gotovo čitava carska porodica je likvidirana, ali majka cara mučenika Nikolaja II Romanova, carica Marija Fjodorovna, uspela je da se preko Krima i Londona domogne Danske. Sa njenim blagoslovom, obzirom da je ona bila poslednji čuvar Gačinskih svetinja, one su prenete u ondašnju Kraljevinu Jugoslaviju, i stavljene pod patronat kralja Aleksandra I Karađorđevića, kao poslednjeg pravoslavnog suverena. Kralj je prema ruskom uzoru smestio svetinje u pridvornu crkvu Belog dvora u Beogradu gde su čuvane sve do 1941. godine, odnosno do izbijanja novog svetskog rata.

U aprilskom rasulu, napuštajući prestonicu mladi kralj Petar II poneo je sa sobom i svetinje iz pridvorne crkve. Premda je on sam sa svoje poslednje stanice u manastiru Ostrog, gde se zadržao manje od jednog dana, napustio zemlju zauvek, ruka svetog Jovana je ostala u Ostrogu. Pomno čuvana zajedno sa druge dve relikvije tokom Drugog svetskog rata u Ostrogu, biće 1952. zaplenjena od strane ondašnje vlasti. Tek 1968. godine, Marko Kalanj, iguman Cetnjskog manastira i lični sekretar mitropolita Danila Dajkovića, biće obavešten od jednog pripadnika DB-a gde su dragocenosti iz Ostroga. Tajnim dogovorom, a obzirom na tadašnju političku klimu, neimenovane crkvene stvari država predaje Cetinjskom manastiru. U riznicu manastira smeštene su 1979. godine, ruka Krstiteljeva i čestica Časnog krsta, dok je prema naređenju ondašnjeg predsednika Crne Gore, Marka Orlandića, Filermoska ikona predata Narodnom muzeju Crne Gore na Cetinju u čijoj se Plavoj kapeli, namenski oblikovanoj za ovu izuzetno dragocenu sliku, i danas nalazi.

Sinod Srpske pravoslavne crkve tek je 31. oktobra 1994. bio u situaciji da objavi šta se krije pod imenom jedne od tih "crkvenih stvari", kako su se nezvanično nazivale ove svetinje. Bila je to desna ruka svetog Jovana Krstitelja.

Vernici su se obradovali, skeptici visoko podigli obrve, Rusi poželeli da im se svetinja vrati, katolici zagrmeli da je prava ruka kod njih u Italiji. Naime, ista je navodno stigla iz Žiče gde ju je sa svetinjama koje je dobio u Nikeji 1219. smestio lično Sveti Sava, a da bi nestala u velikoj kumanskoj pohari krajem 13. veka, kada je "Mater svih srpskih crkava" spaljena i opljačkana. Sa strane su stigli i glasovi da - "jedna ruka Krstiteljeva postoji i u muzeju Top Kapi palate u današnjem Istanbulu". Zanimljivo je, takođe, da se u Crnoj Gori dugo verovalo da je Krstiteljeva ruka zapravo ruka apostola i jevanđeliste Luke!

U svekolikom uzbuđenju jedno je sasvim sigurno – i sam Krstitelj, da je mogao da nasaluti, šta će sve pratiti njegovu desnicu kroz istoriju, onog dana kada je podigao nad glavom Hristovom da ga krsti vodom iz Jordana, bio bi zapanjen. On je u svojoj skromnosti mislio da je nedostojan i da razveže sandale Sina Božijeg sa istom količinom sigurnosti sa kojom današnji vrletini svet misli da mu je sve dopušteno.

Tamara Ognjević

istoričarka umetnosti i književnica

© Artis Center 2018