Sveti Trifun i Sveti Valentin - dva svetitelja, zaštitnici vina i ljubavi, svakog 14. februara "podignu prašinu" po raznim osnovima. Šta ustvari znamo o ovim svetiteljim osim što ih tradicionalno suprotstavljamo kao katoličkog i pravoslavnog, kao pomodarstvo i tradiciju? Pokušali smo da na ovo pitanje odgovorimo u deset tačaka sve usput misleći kako se ljubav i vino odlično slažu. Dapače, ljubavi treba nazdraviti, a u vino se zaljubiti!
SVETI VALENTIN
1.
Katolička enciklopedija pominje čak trojicu svetitelja pod imenom Valentin (Valentinus) od kojih su dvojica živela i mučenički umrla u drugoj polovini 3. veka nove ere, dok se o trećem ne zna gotovo ništa osim da je (možda?) stradao u Africi. Nijednog od njih, a shodno njihovim poznatim delima za života, odnosno posthumnim čudima nije moguće dovesti u bilo kakvu vezu sa zaljubljenima.
2.
Godine 496. papa Gelasisu proglasio je 14. februar danom Svetog Valentina, svetitelja zaštitnika ljubavnika i verenih parova. U to vreme je izvesno, a za potrebe crkvenog kulta stvorena legenda o svešteniku Valentinu koji je mimo zabrane rimskog imperatora Klaudija II da se vojnici žene obavljao tajno obred venčanja zaljubljenih soldata i njihovih dragana. Istorijski je nemoguće utvrditi postojanje ove ličnosti.
3.
Praznik Svetog Valentina ustanovljen je kao kult kojim je trebalo nadjačati religiozni paganski ritual Luperkalija – najveći praznik plodnosti u antičkom Rimu. Na samom prelasku Zime u Proleće, kada počinje prvo bujanje zemlje, Rimljani su u slavu plodnosti prinosili krvne žrtve, a da bi zatim ceremonijalne povorke prvo škropile poljane i njive krvlju žrtvenih životinja. Ulicama grada bi potom trčali mladići noseći obredne kože i udarajući njima žene i devojke, da i same postanu plodne. Žene koje nisu imale poroda same su istrčavale pred ove inicijante kako bi ih dotakle svete kože.
4.
Sveti Valentin je u prvo vreme bio zadužen za ljubav i slogu među parovima, a zatim se njegova sveta „prinadležnost“ proširila na epileptičare, pčelare, putnike i mlade ljude uopšte. Pojavom ljubavnih čestitki postao je zaštitnik proizvođača ove vrlo komercijalne robe, koja opstaje i u elektronskoj formi u trećem milenijumu.
5.
Sveti Valentin se često predstavlja kao kardinal sa mačem ili suncem u ruci, ali i kao visokodostojnik pokraj čijih nogu kleči epileptično dete ili devojka sa povezom preko očiju (prema jednom od žitija navodno je iscelio slepu tamničarevu kćer). Ponekad ga slikaju i sa petlom – simbolom plodnosti, iako su njegovi najčešći atributi pčele i ruže.
6.
Iako je nemoguće utvrditi tačan identitet Svetog Valentina, mala Karmelićanska crkva u Dablinu (Irska) tvrdi da u svom posedu ima komadić mošti ovog omiljenog svetitelja. Naime, 1836. papa Grigorije XIV je ovom hramu poklonio raskošno ukrašeni kovčežić sa zemnim ostacima Svetog Valentina, koji su navodno pronađeni na groblju Svetog Ipolita u Rimu.
7.
Smatra se da je dan Svetog Valentina prvi opevao engleski srednjovekovni pesnik Džefri Čoser u svom „Parlamentu budala“ iz 1382. Ovaj poznati spev bio je napisan u slavu godišnjice veridbe Ričarda II od Engleske i Ane od Bohemije.
8.
Najstarija sačuvana Valentinska karta (ljubavna poruka u stihovima ili književno iskazan ljubavni zanos) je ona koju je 1415. ispisao svojoj supruzi Šarl, vojvoda od Orlena, sedeći zatočen u londonskom Taueru nakon čuvene bitke kod Aženkura.
9.
Moda Valentinskih karti dovela je do serijske proizvodnje tokom 19. veka. Ester Haulend iz Vorčestera (Masečusets, SAD) dosetila se sredinom 19. veka da za one manje pismene ili likovno nadarene osmisli nekoliko vrsta štampanih čestitki za Dan zaljubljenih, i naravo zgrnula bogastvo. Njen primer su sledili mudri cvećari, proizvođaći bombonjera, šampanjca i naravno juveliri.
10.
Ima mnogo gradova u Evropi i Americi, ali i u Japanu koji sebe proglašavaju Centrom proslave Dana zaljubljenih. Među njima jedino Kvebek u Kanadi ima zvaničnu, međunarodnu dozvolu da na svojoj odlazećoj pošti udare jedinstveni pečat u obliku srca kao sertifikat da su samo oni Prestonica ljubavi.
SVETI TRIFUN
1.
Sveti Trifun pouzdano nikada nije imao nikakve veze sa zaljubljenima, ali zato nema ni najmanje sumnje u njegov istorijski identitet, svetiteljsku delatnost i lokacije njegovih moštiju. Jedan njihov deo se još od 10. veka nalazi u Katedrali u Kotoru, koja je posvećena ovom svetitelju.
2.
Guščar Trifun, Bogomdani isceljitelj životinja, živeo je sredinom 3. veka nove ere u selu Kampasadi u Frigiji (danas Lampsakon kod Helesponta u Turskoj). Ovaj zlatokosi mladić, koga pravoslavni smatraju jednim od Svetih besrebrenika (iscelitelj-lekar) svojevrsni je preteča savremenoj veterini. Za života su ga često pozivali da leči domaću stoku.
3.
Pojedina žitija imaju romantični dodatak o tome kako je Trifun navodno iscelio zlim dusima zaposednutu Gordijanu, kćer rimskog imperatora Gordijana. Ova priča međutim nije istorijski utemeljena.
4.
Trifun je stradao za vreme cara Decijana, oko 250. godine. Posle užasnih mučenja, pogubljen je mačem u maloazijskom gradu Nikeji.
5.
U Trifunovu čast pisani su isključivo religiozni tekstovi, žitija mučenika, molitve, himne i ekloge (najpoznatija je ona iz 912. godine, koju je sastavio lično vizantijski imperator Lav IV Mudri), međutim ni slovca o ljubavi ili vinu.
6.
Sveti Trifun se isprva proslavljao 10. novembra po obredu Rimokatoličke crkve, a da bi se zatim u obe crkve (i pravoslavnoj i katoličkoj počeo proslavljati 14. februara). U obe crkve je dobio atribute zaštitnika ratara i vinogradara, što je očigledno posledica potrebe da se nadjačaju stariji, paganski kultovi vezani za obrede plodnosti koji su padali u ovo doba godine.
7.
Dok Srbi, Makedonci i Grci slikaju Trifuna kao plavokosog i izrazito svetle puti sa grančicom vinove loze u rukama ili pak kalemarskom alatkom-srpastim nožićem u desnoj ruci, ruski ikonopisci ga predstavljaju kao crnomanjastog mladića sa sokolom. Naime, istorijski podaci navode da je čudom koje je sproveo svetitelj spasen sokolar cara Ivana Groznog u 14. veku. U znak zahvalnosti sokolar je Svetom Trifunu podigao crkvu u Moskvi.
8.
Sveti Trifun je, kao zaštitnik vinogradarstva i vina u srednjem veku, bio neuporedivo značajniji svetitelj od mnogih drugih u njegovom rangu. Naime, u ovim vremenima vino (mnogo blaže nego ovo današnje) bilo je važnije piće od vode, koju su mnogi izbegavali jer je često bila zagađena. Osobito u gradskim središtima.
9.
Na Svetog Trifuna valja obrezati bar jedan čokot vinove loze. Ovaj ritual je više simboličan akt hrišćanske vere, kojom se aludira na samog Hrista kao vrednog vinogradara. Rađaće samo onaj vinograd (i stvarni i metaforični u smislu ljudske duše) koga njegov mudri vinogradar čuva i neguje.
10.
Opšte je verovanje da na dan Svetog Trifuna snegovi počinju da se tope, i da sa buđenjem prirode počinju da se bude i strasti. Otuda običaj u pojedinim delovima Srbije da se 14. februara rade ljubavna vračanja i gatanja.
Tamara Ognjević,
istoričarka umetnosti i književnica
© Artis Center 2021
Trenutno nema aktuelnih komentara
Ostavite prvi komentar koristeći polje desno.