Povodom nedavnog, problematičnog rušenja "Ikarusove" zgrade na Novom Beogradu, koju je 1938. godine projektovao ugledni arhitekta, bečki đak Franjo Jenc, a o čemu ovih dana bruji domaća javnost, jer je reč o spomeniku kulture i graditeljskom biseru ovdašnje arhitekture u stilu art dekoa, odlučili smo da ispričamo jednu davno, pre nekih 17. godina, publikovanu priču. Kratku povest o jednoj od najzanimljivijih ličnosti naše prošlosti, koja je najneposrednije vezana upravo za srušenu zgradu "Ikarusa", budući da je reč o osnivaču i direktoru ove ugledne predratne fabrike aviona, te naručiocu zdanja kojeg više nema.

Tekst je nastao kao deo izuzetno uzbudljivog istraživanja o anonimnim herojima kulturnog nasleđa koji su tokom dva svetska rata spasavali Miroslavljevo jevanđelje, i u svoje vreme je predstavljao ekskluzivu najavljenu na naslovnoj strani tada najtiražnijih dnevnih novina u zemlji - "Večernjih novosti". Te davne 2001. niko nije znao ko je zagonetni Konjović, a pronaći ga u epohi bez interneta i društvenih mreža predstavljalo je pravi novinarski podvig. Tekst prenosim u celini, onako kako su ga "Novosti" objavile u novembru 2001. godine.

Letač kojem su se divili neprijatelji

Identitet austrougarskog pilota srpskog porekla, koji je odlučio da ne bombarduje lađu sa civilima davne 1916, i na taj način sačuva i najstariju srpsku ilustrovanu knjigu, Miroslavljevo jevanđelje, otkriven je posle gotovo sto godina zajedničkom akcijom čitalaca i novinara "Novosti". Ovo je priča o njemu - Dimitriju Konjoviću, mlađem bratu slavnog kompozitora Petra Konjovića, pitomcu austrijske Vojno-pomorske akademije u Rijeci , asu hidroavijacije, direktoru i vlasnik fabrike aeroplana "Ikarus" , vitezu sa letačkom značkom kome su se divili i neprijatelji.

Čitajući feljton "Novost"’ o Miroslavljevom jevanđelju iz pera ovog autora, penzionisani profesor Stomatološkog fakulteta, dr Jovan Anđić, naišao je u burnom istorijatu ove knjige na onaj deo kada je "izvesni Konjović", Srbin u austrougarskoj pilotskoj uniformi, odlučio da ne bombarduje lađe pune civila 1916. u blizini luke San Đovani di Medua (Albanija), i da je tom svojom odlukom spasao i Jevanđelje. Taj detalj podsetio je profesora Anđić na jednu epizodu s početka osamdesetih godina, pa je odlučio da nazove redakciju "Novosti":

"Tih dana sam se sreo sa pokojnim slikarem Mićom Popovićem, i ni sam ne znam kako smo došli na tu temu, ali se dobro sećam da sam ga pitao kako to da slavni slikar Milan Konjović nikada nije postao član Akademije nauka. On mi je odgovorio da razlog leži u tome što je Konjović bio austrougarski avijatičar. Podatak iz vašeg feljtona u trenutku je evocirao sećanje na taj razgovor."

Tragom ove informacije kontaktirali smo kćer pokojnog Milana Konjovića - Veru Konjović-Amidžić.

"Moj otac i moj stric su bili oficiri u austrougarskoj vojsci tokom Prvog svetskog rata, ali su obojica bili artiljerci, i nisu bili tako veliki heroji", šarmantno i odrešito je odgovorila na naša pitanja gospođa Vera, "međutim, druga grana naše familije, ona od kompozitora Petra Konjovića, koliko mogu da se setim, njegov rođeni brat je bio pilot. Ime je Dimitrije."

Posredovanjem inženjera Aleksandra Ognjevića, vrsnog poznavaoca avijacije Kraljevine Jugoslavije, stupili smo u kontakt sa doajenom među istraživačima jugoslovenske avijacije u 20. veku, Šimom Oštrićem, istoričarem i pilotom. A, Šime Oštrić, ne samo što je znao ko je Dimitrije Konjović, već je imao i tu sreću da ovu izvanrednu ličnost poznaje tokom poslednje etape njenog uzbudljivog, plodnog i vanredno dugog života.

Čovek koji je voleo izazove

Sledeći korak je bio susret sa Slobodanom Konjovićem, muzičkim urednikom na Studiju B, sinom Dimitrija Konjovića.
I onda je lik jednog od pionira hidroavijacije, austrougarskog đaka, viteza sa letačkim znakom, koji je u užasu rata umeo da ljudski i džentlmenski pruži ruku i protivniku, vlasnika fabrike aeroplana "Ikarus", taoca sa Banjice 1941. godine, počeo da izranja iz maglovitih hodnika prošlosti.

Dimitrije Konjović je rođen 29. decembra 1888. godine u Stanišićima kod Sombora kao drugo od četvoro muške dece učitelja Pavla Konjovića. Po završetku gimnazije u Somboru, kao natprosečno talentovan i izuzetno vredan mladić dobio je stipendiju za studije na ondašnjoj prestižnoj austrogarskoj Vojno-pomorskoj akademiji u Rijeci. Bili su to dani kada je avijacija još uvek bila u povoju. Svet fasciniran letom braće Rajt davne 1903, a Edvard Rusijan još uvek ne beše izveo svoje spektakularne egzibicije nad Beogradom i Zagrebom.

Ideja da se bude pilot hidro-avijacije mogla je biti vrlo smela zamisao čak i za ambicioznog poručnika fregate čiju uredno složenu korespodenciju na nemačkom i srpskom jeziku, s puno ljubavi i pažnje, pokazuje gotovo sto godina kasnije, u tihi noćni sat, njegov sin – Slobodan Konjović.

"Moj otac je bio vanredno hrabra i odlučna osoba, i uvek ga je nosio neki naročit avanturistički žar. Ali bio je i neverovatno disciplinovan i pedantan, uostalom pogledajte i sami. Svu ovu dokumentaciju je lično složio"- pokazuje Slobodan Konjović fino ukoričene fascikle sa pismima.

Početak Prvog svetskog rata odvešće tada već kapetana fregate Dimitrija Konjovićana mesto komandanta austrougarske hidroavijacije u Kumboru, i staviti ga u poziciju da se protiv savezničke alijanse bori na Jadranskom moru. Neprekidni naleti, stalna bombardovanja suparničkih brodova i podmornica, ali i zastrašujuća svest da se u redovima tog "neprijatelja" nalazi i njeogov, srpski narod.

Te davne 1916. u niskom naletu kod mesta San Đovani di Medua Dimitrije Konjović je jasno video da pred sobom ima lađu punu izmoždenih očajnika. Nije mogao znati da se na njoj nalazi srpska državna blagajna, budući patrijarh Dimitrije i Miroslavljevo jevanđelje, ali njegova viteška odluka, ta vrlina koja je zanavek nestala iz modernog ratovanja, nije u sebi imala ni traga kolebanja. Smrtonosni tovar je izručen u more.

Slična situacija će se ponoviti i sa francuskom podmornicom "Fuko" 15. septembra 1916. Iako je bez dvoumljenja gađao francusku podmornicu, postajući na taj način prvi čovek u istoriji avijacije koji je potopio podmornicu u neobičnom duelu na moru, opazivši iz svog hidroaviona uspaničene podmorničare koji iskaču u Jadran, Konjović sleće na površinu vode i omogućava neprijateljskim mornarima da se popnu na njegovu letelicu. Načičkani kao grozd, više brodeći nego leteći, stižu do austrogarskog torpiljera. Kompletna posada "Fukoa" je spasena i to zahvaljujući čoveku koji se namerio da ih potopi!

Dana 14. februara 1968. vlada Republike Francuske odlikovala je, sa pedeset dve godine zakašnjenja, Dimitrija Konjovića Počasnom diplomom za iskazanu hrabrost, humanost i milosrđe u borbi na moru.

Odlikovanja nisu bitna

A, koliko su za Dimitrija Konjovića odlikovanja bila važna pokazuje i činjenica da se za mnoga od njih i ne zna gde su, jer je njegovom sinu Slobodanu kao dečaku bilo dozvoljeno da se do mile volje igra sa medaljama za hrabrost i drugim, u dečijim očima, svetlucavim drangulijama. Svest o dobrom delu i mirna savest se ne mogu izliti ni u najplemenitijem metalu.
Godine 1918. Dimitrije Konjović dobro organizovanom akcijom uspeva da najveći deo vojnog efektiva austrougarske flote u Boki Kotorskoj preda u ruke tek stvorene Ratne mornarice Kraljevine SHS. Već 1923. dolazi na službu u komandu Ratne mornarice u Novom Sadu, da bi u jesen iste godine bio među osnivačima prve jugoslovenske i balkanske fabrike aeroplana - "Ikarusa", njen direktor i većinski vlasnik. I, naravno, sasvim u duhu Dimitrija Konjovića, test pilot svih mašina koje silaze sa "Ikarusove" trake!

Godine 1941. Konjović nije napustio okupiranu zemlju. Nemci će ga među prvima uhapsiti u grupi uglednih građana, koje su držali kao taoce u logoru na Banjici, da bi već po završetku rata bio osuđen za "privrednu saradnju sa okupatorom" i sva imovina mu bila konfiskovana. Dakle, upravo za onu "aktivnost" zbog koje je rizikovao ne samo svoj život, već i život čitave svoje porodice, jer Dimitrije Konjović nikada nije pristao da sarađuje sa Nemcima. Ali poratne muke porodice Konjović su sasvim druga priča u okviru omaža o jednoj nesalomivoj volji koja ni tada nije poklekla.

Dimitrije Konjović je umro 5. januara 1982. godine u Beogradu. Gotovo stogodišnjak, svedok i akter jednog vremena promena s kojim se hrabro nosio na svoj način. Tiho i dostojanstveno.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i književnica

© Artis Center 2018