Piše: mr Lidija Mustadanagić

Evropska muzejska konferencija NEMO-a Kome je stalo? Muzeji, blagostanje i otpornost (Who cares? Museums, wellbeing and resilience) održana je u Horsensu, u Danskoj, od 26. do 28. oktobra 2025. godine. Okupilo se ovde 327 muzejskih stručnjaka, kulturnih radnika i eksperata iz različitih oblasti iz 37 zemalja, na tri dana ispunjena razmenom iskustava, inspirativnim govorima i međusobnim interakcijama.

Osnovna tema konferencije ticala se transformativne uloge muzeja kao podrške mentalnom zdravlju, blagostanju i otpornosti zajednica. S obzirom na to da se muzeji sve više prepoznaju i prihvataju kao mesta emotivnog oporavka, društvenog povezivanja i terapijskih iskustava, konferencija je predstavila studije slučaja i inovativne pristupe koji muzeje pozicioniraju kao aktivne činioce u oblasti javnog zdravlja.

Razmatrali su se načini oblikovanja novih oblika udruživanja između kulturnog i zdravstvenog sektora, odražavajući širi pokret za uključivanje umetnosti i kulture u zdravstvene inicijative, a podstaknuti sve većim prepoznavanjem pozitivnog uticaja koji kreativna okruženja mogu imati na mentalno blagostanje. Diskusije su se vodile i o ulozi muzeja u podršci mentalnom zdravlju mladih, kao i o značaju brige o sebi i jačanju otpornosti unutar samog muzejskog sektora.

Zatvorski muzej u Horsensu

S obzirom na temu, izbor Zatvorskog muzeja (Fængselsmuseet), koji je nastao od bivšeg državnog zatvora, odnosno popravne ustanove u Horsensu – gradu na danskom poluostrvu Jiland, predstavlja odličan izbor, kao evidentan primer „isceljenja“ jednog zaista markantnog zdanja, a time i kolektivnog sećanja, koje je ovde poprimilo formu muzejske postavke.

Muzej se često navodi kao primer uspešne revitalizacije industrijskog i kaznenog nasleđa – objekat je istovremeno muzej, kulturni centar, konferencijski prostor i mesto za jedinstveno turističko iskustvo. Koristi se i kao koncertna dvorana, gde nastupaju muzički sastavi, poput Metalike 2014. godine, a nakon proširenja 2016. godine, postao je najveći muzej zatvora na svetu. Posebnu atrakciju kompleksa predstavlja hostel osmišljen od bivših zatvorskih ćelija, koji posetiocima omogućava smeštaj u autentičnom ambijentu nekadašnjeg zatvora. Muzej je dobitnik nagrade InAVation Award za najposećeniju atrakciju 2015. i nagrade Museums + Heritage Award, za najbolji strani (nebritanski) muzej, 2016. godine.

Zatvor je osnovan 1853. godine, za zatvorenike osuđene na dugotrajne zatvorske kazne, a kao takav ukinut 2006, kada su poslednji zatvorenici premešteni u Državni zatvor Istočnog Jilanda u mestu Ener Mark. Zatvorenici su tokom dana radili u zatvorskim radionicama, dok su se uveče slobodno kretali po zatvorskim krilima.

Među najpoznatijim zatvorenicima bili su Karl August Lorencen koji je 1949. godine pobegao kroz tunel dug 20 metara, kopajući ga u početku kašikom, o čemu deo postavke vrlo ubedljivo svedoči. Lorencen je rođen 1896. godine i u zatvoru je proveo ukupno 30 godina. Zbog različitih prestupa i krivičnih dela više puta je ponovo dospevao iza rešetaka. Posle osmog pokušaja bekstva ponovo je uhvaćen, a sud je odlučio da ga, zbog nepopravljivosti, zadrži u zatvoru u Horsensu na neodređeno vreme. Jedanaest meseci je strpljivo i pedantno radio na svom poduhvatu, krišom unoseći u svoju ćeliju daske, kamenje i alat, a iznoseći iskopanu zemlju. Kada se jedan deo tunela urušio, nastavio je da ga prokopava golim rukama. Na dan svog velikog bekstva iznad otvora tunela ostavio je poruku i nestao. Na njoj je pisalo: „Gde postoji volja, postoji i put.“ Nedelju dana kasnije ponovo je uhvaćen. U zatvoru u Horsensu ostao je sve do svoje smrti 1958. godine. Prema opštem mišljenju, ovaj poznati zatvorenik posedovao je izuzetan potencijal. Bio je čovek širokih interesovanja i brojnih talenata. Ipak, njegovo najveće dostignuće ostalo je ovo bekstvo iz zatvora. Njegove slike, crteži, skulpture i rezbarene figure izloženi su u vitrinama Zatvorskog muzeja u Horsensu.

Drugi znameniti zatvorenik bio je političar Peter Adler Alberti, poznat po krađi koju je izvodio od 1901. do 1908. godine, kao ministar pravde: proneverio je 1,1 milijardu danskih kruna (mereno vrednostima iz 2013. godine taj iznos je bio ekvivalentan sumi od oko 148 miliona evra).

Jens Nilsen, rođen 1856. godine, još kao dete imao je težak život, dospevši u devetoj godini do vaspitno-popravnog doma, pravo iz sirotišta. Kaznu zatvora iskusio je već sa 16 godina, zbog podmetanja požara, a po izlasku iz zatvora živeo je između povremenog rada, novih krivičnih dela i zatvorskih kazni u Kanadi, SAD, Engleskoj i Švedskoj. Po povratku u Dansku ponovo je osuđen da kaznu zatvora, ovoga puta na 16 godina, zbog krađe i podmetanja požara, i upućen u Horsens na izdržavanje kazne. U zatvoru je odlučio ne da izvrši samoubistvo, već da isprovocira smrtnu kaznu, verujući da ga je društvo učinilo takvim kakav jeste i da zato treba da ga pogubi. Nakon tri pokušaja ubistva zatvorskih čuvara, uspeo je da ostvari svoju nameru. Egzekucija je izvršena 1892. godine, a on je ostao poznat kao poslednja osoba pogubljena u Danskoj u mirnodopskim uslovima. Sekira kojom je izvršeno Nilsenovo pogubljenje predstavlja jedan od upečatljivijih eksponata u muzeju.

Poseban deo posvećen je bajkerima, odnosno motorizovanim bandama koje su krstarile širom sveta, Evrope, te i Danske. U zatvorskom muzeju u Horsensu oni su predstavljeni kao posebna jedinica – „Bajkersko odeljenje“. Tokom 80-ih i 90-ih godina prošlog veka, sukobi između različitih bajkerskih grupa bili su česta pojava. „Veliki nordijski bajkerski rat“ (1994–1997), između Hels Ejndželsa i Bandidosa, doveo je do više ubistava i pokušaja ubistava, nakon čega je veliki broj pripadnika ovih grupa završio u danskim zatvorima. Smatralo se da su zatvorenici iz bajkerskih bandi imali negativan i izrazito dominantan uticaj na ostale zatvorenike. Verovalo se da će uspostaviti kontrolu nad drugim osuđenicima, pa su stoga bili smešteni u posebna odeljenja. Tako je 1999. godine u zatvoru u Horsensu osnovano „Odeljenje 4 – Zapad“ za pripadnike Hels Ejndželsa, dok su pripadnici Bandidosa raspoređeni u državni zatvor u Niborgu. Odeljenje za „anđele pakla“, koje je moglo da primi 20 zatvorenika, bilo je potpuno odvojeno od ostatka zatvora – imalo je sopstvenu teretanu, radionicu, dnevni boravak, prostorije za posete i zajedničku kuhinju. Kuriozitet (za potpisnika ovih redova) jedne od ćelija nije činio televizor, tih aparata bilo je na više mesta, već ono što se stalno vrtelo na njemu, kao ilustracija za 1999. godinu – bili su to snimci bombardovanja Srbije od strane NATO snaga.

Unutar nekadašnjih zatvorskih ćelija ispričan je veliki broj priča, predstavljenih kroz autentične eksponate, očuvan izgled svake ćelije, upotpunjen legendama i rekonstruisanim enterijerima, koji posetiocima omogućavaju neposredan uvid u svakodnevicu i pojedine epizode zatvorskog života. Posebnu pažnju privlače zatvorska kapela, kao i interaktivni muzeološki sadržaji, naročito popularna igra eskejp rum (escape room), ovde smeštena u ćeliji, koja posetiocima omogućava da se, tražeći nedozvoljene predmete, u ograničenom vremenu, iskustveno približe pojedinim aspektima života u zatvoru. Monumentalnost zgrade, u kombinaciji sa pažljivo osmišljenom muzejskom postavkom, ostavlja snažan i upečatljiv utisak.

Muzeji, mentalno zdravlje i blagostanje

Impozantan je bio i prostor u kojem se održavala konferencija i gde su se mogli čuti brojni primeri prakse koji ovaploćuju ovu novu ulogu muzeja u savremenim društvima. Diskusije i predstavljene studije slučaja pokazale su širinu i dubinu istraživanja, inovacija i prakse, potvrđujući sve veći uticaj muzeja na zdravlje, brigu o ljudima i društvenu otpornost.

Konferencija je započela vođenom vežbom meditacije usmerene pažnje ili majndfulnes (mindfulness), kojom su učesnici pozvani da se pripreme za predstojeći program i usredsrede na sadašnji trenutak. Polazeći od jednostavnog pitanja „Kako ste?“, učesnici su, kroz kratku vođenu vežbu, bili podstaknuti da se koncentrišu na sopstveno stanje, osveste sadašnji trenutak i na taj način započnu radni dan.

U uvodnom govoru Elizabet Merit (Elizabeth Merritt), potpredsednice Američkog muzejskog udruženja za strateško predviđanje i osnivačke direktorke Centra za budućnost muzeja, predstavljeni su trendovi koji preoblikuju oblast zdravlja i dobrobiti u SAD, kao i mogući scenariji budućnosti u kojima muzejski sektor ima ključnu ulogu u izgradnji nove infrastrukture brige. Mali, ali sve veći broj muzeja integriše se u lokalne sisteme brige, stavljajući svoje resurse u službu podrške zdravlju i dobrobiti zajednica u kojima deluju. U Sjedinjenim Američkim Državama ova uloga danas je važnija nego ikada, budući da se javni sistemi podrške suočavaju sa smanjenjem finansiranja i postepenim ukidanjem pojedinih programa.

Panel Kolektivna briga: muzeji, zajednice i praksa blagostanja pokazao je na koji način muzeji širom Evrope kroz međusektorsku saradnju doprinose unapređenju blagostanja zajednice.

Mija Lejsted Bonde (Mia Lejsted Bonde) predstavila je holistički pristup Muzeja Ovartaci, koji kroz umetnost osoba sa poteškoćama u mentalnom zdravlju podstiče razumevanje ljudske psihe, inkluziju i društveni dijalog. Nazvan po danskom umetniku Ovartaciju, muzej svoju programsku koncepciju zasniva na povezivanju umetničkog stvaralaštva, ličnih životnih priča i društveno relevantnih tema. Poseban segment rada čine kreativne radionice i ateljei za decu, mlade i osetljive društvene grupe, koji pružaju bezbedan prostor za umetničko izražavanje, socijalnu interakciju i prevazilaženje stigme, bez fokusiranja na mentalne poteškoće, u skladu sa opredeljenjem muzeja da bude otvoren i pristupačan svima.

Roberto Kazaroto (Roberto Casarotto), umetnički koordinator evropske plesne mreže Aerowaves, predstavio je inovativne plesne programe namenjene osobama obolelim od Parkinsonove bolesti, mladima koji se suočavaju sa psihološkim poteškoćama, kao i osobama koje su preživele maligne bolesti, ukazujući na snagu pokreta i umetnosti u procesu lečenja i oporavka.

U izlaganju Koga je briga? Nas jeste: put Nacionalne galerije Irske ka kolektivnoj brizi, predstavnica ove ugledene ustanove Šinejd Rajs (Sinéad Rice) predstavila je način na koji je Nacionalna galerija Irske postepeno razvila svoju društvenu ulogu kroz ko-kreirane programe nastale u saradnji sa marginalizovanim i osetljivim društvenim grupama. Umesto tradicionalnih modela publike i gotovih rešenja, Galerija je izgradila pristup zasnovan na dijalogu, poverenju i dugoročnom partnerstvu, pri čemu je briga postala ne samo programska aktivnost već i temeljna organizaciona i etička vrednost. Kao vrhunac ovog razvoja predstavljen je program kulturne umetničke psihoterapije Bez reči, nastao kroz višegodišnju saradnju sa različitim zajednicama. On pokazuje kako nacionalna kulturna ustanova može aktivno da doprinosi kolektivnom blagostanju i predstavlja primer muzejima kako da brigu o zajednici integrišu kao trajnu, saradničku i društveno odgovornu praksu.

Panel Dubinsko razmatranje: preispitivanje brige u muzejima zasnovanim na pristupu osetljivom na traumu bavio se načinom na koji muzeji primenjuju prakse zasnovane na razumevanju traume, odgovarajući na potrebe kako posetilaca tako i zaposlenih. Uz doprinos kustosa, terapeuta i stručnjaka za kulturu i zdravlje, razmatrano je kako muzeji mogu da doprinesu stvaranju okruženja koje podstiče oporavak, sigurnost i otpornost. Panel je otvorila i moderirala Paulina Florjanovič (Paulina Florjanowicz), predstavnica Poljskog nacionalnog instituta za muzeje i članica Upravnog odbora NEMO-a.

Jolijen Posthumus (Jolien Posthumus) iz Holandije imala je izlaganje Okretanje ka sebi: kako muzeji, umetnost i majndfulnes pristup osetljiv na traumu podstiču otpornost i razvoj, u kojem je istakla mogućnosti muzeja da svoje kolekcije koriste kao podršku osobama sa ličnim i kolektivnim iskustvom traume. Saznanja iz neuronauke i praktičnog rada govore o tome da upravo umetnička dela mogu predstavljati oslonac za prisutnost, povezivanje, emocionalnu regulaciju i razvoj otpornosti, kao i da muzeji mogu kreirati prostore u kojima se posetioci osećaju bezbedno i prihvaćeno.

Izlaganje Od sećanja do oporavka: uloga muzeja rata u podršci zajednicama pogođenim ratom predstavili su Jurij Gorpinič (Yurii Horpynych) i Marina Bohuš (Maryna Bohush) iz Nacionalnog muzeja Ukrajine za istoriju Drugog svetskog rata. Oni su predstavili institucionalnu transformaciju muzeja tokom ruske invazije na Ukrajinu i njegovu novu ulogu u procesima kulturne rehabilitacije veterana, pripadnika odbrambenih snaga i njihovih porodica. Osnovni metod bila im je art-terapija, koja povezuje kreativno izražavanje sa psihosocijalnim oporavkom, jačanjem otpornosti i društvenom reintegracijom. Kao rezultat ovog pristupa uspostavljena je Jedinica za kulturnu rehabilitaciju i pristupačnost, dok su izložbena vođenja i dalje jedan od ključnih instrumenata rada sa zajednicama pogođenim ratom, prilagođena njihovim promenljivim psihološkim i kulturnim potrebama.

Panel Saradnja u oblasti brige kroz međusektorsko povezivanje: od inspiracije do infrastrukture, bio je posvećen razvoju partnerstava između kulturnog i zdravstvenog sektora u Evropi. Učesnici su razmatrali na koji se način, od lokalnih inicijativa do nacionalnih politika, mogu izgraditi održivi modeli saradnje koji doprinose zdravlju i blagostanju, uz očuvanje autonomije i integriteta kulturnih institucija. Helen Čaterdži (Helen Chatterjee) sa Koledž univerziteta u Londonu, predstavila je rezultate istraživanja koji pokazuju da saradnja muzeja i zdravstvenog sektora, zasnovana na modelu socijalnog propisivanja (social prescribing), odnosno upućivanja korisnika na kulturne, umetničke i druge aktivnosti u zajednici, doprinosi poboljšanju blagostanja, smanjenju zdravstvenih nejednakosti i uspešnijem uključivanju kulturnih programa u zdravstvene sisteme.

Inga Surgunte (Inga Surgunte) iz Letonske akademije kulture govorila je o iskustvima programa Muzeji na recept.Ukazala je na potencijale, ali i izazove saradnje muzeja i zdravstva. Posebno je naglasila značaj institucionalne podrške, javnih politika i razvoja održivog ekosistema koji omogućava dugoročnost ovakvih inicijativa.

Pija Viborg Astru (Pia Wiborg Astrup) iz danske organizacije Region Midtjylland istakla je da je za uspešno povezivanje kulture i zdravstva neophodno delovanje na regionalnom, nacionalnom i međunarodnom nivou. U uslovima demografskih promena, nedostatka zdravstvenih radnika i porasta hroničnih i mentalnih oboljenja, naglasila je da je potrebno razviti trajne modele finansiranja i saradnje kako bi kulturni programi postali sastavni deo zdravstvenih sistema i svakodnevnog života građana.

U isto tako bogatom delu programa Konferencije, čiji su sadržaj bile radionice i razgovori, učestvovao je veliki broj stručnjaka, koji su se bavili različitim načinima na koje muzeji mogu da podstaknu blagostanje zaposlenih i posetilaca. Posebna pažnja posvećena je prepoznavanju profesionalnog sagorevanja, brizi o sebi i izgradnji inkluzivnih radnih sredina, kao i saradnji kulturnog i zdravstvenog sektora. Razmatrani su i društveni učinci kulturnih programa, primena literarne i umetničke terapije, emocionalna podrška kroz digitalne avatare i uloga muzeja u suočavanju sa eko-anksioznošću. U razgovorima o mladima istaknuto je da muzeji mogu biti bezbedni i podsticajni prostori u kojima mladi aktivno učestvuju i oblikuju kulturnu budućnost. Praktične aktivnosti obuhvatile su i vežbe svesne pažnje uz umetnička dela, kao i razmenu primera muzejskih praksi usmerenih na brigu i blagostanje. U ovom delu svoj nastup imala je i Galerija Matice srpske, predstavljajući projekat Soba za prepuštanje umetnosti, koji se realizuje još od 2021. godine.

Tokom konferencije Izvršni odbor NEMO-a doneo je posebno saopštenje, kojim je izneo stav o uključivanju muzeja u zdravstvene i socijalne politike širom Evrope. Njime se potvrđuje trajna posvećenost prepoznavanju muzeja kao važnih činilaca društvene brige i njihovom sistemskom uključivanju u strategije javnog zdravlja, a veći deo tog saopštenja glasi:

“Podsticanje međusektorske saradnje između kulturnog i zdravstvenog sektora od suštinskog je značaja za jačanje prepoznavanja transformativne uloge koju muzeji imaju u društvu, kako danas tako i u budućnosti. Prepoznajemo posvećenost muzejskih stručnjaka širom Evrope koji, u saradnji sa stručnjacima za mentalno zdravlje i partnerima iz lokalnih zajednica, nastoje da dobrobit uključe u osnovne misije svojih institucija. NEMO ohrabruje muzeje da nastave da jačaju ova partnerstva na lokalnom, regionalnom i međunarodnom nivou, gradeći zajedničke okvire brige, podrške i učešća."

NEMO – Mreža evropskih muzejskih organizacija, poziva na sistemsko uključivanje kulture, uključujući muzeje u okvire zdravstvenih i socijalnih politika širom Evrope. Inkorporacija kulturnog učešća u strategije javnog zdravlja omogućava muzejima preuzimanje aktivne uloge u programima socijalnog propisivanja kulturnih aktivnosti, inicijativu za zdravlje zajednice i realizaciju programa koji podstiču emocionalno i socijalno blagostanje. Muzeje vidimo kao važne činioce evropskih sistema društvene brige – mesta na kojima kultura doprinosi mentalnom zdravlju, emocionalnoj otpornosti i društvenoj koheziji. U vremenu sve izraženijih društvenih tenzija i podela, uloga muzeja kao prostora pripadanja, oporavka i isceljenja postaje važnija nego ikada.”

Konferencija Kome je stalo? Muzeji, blagostanje i otpornost pokazala je da muzeji danas prevazilaze tradicionalne okvire čuvanja i interpretacije nasleđa, preuzimajući aktivniju ulogu u podršci blagostanju pojedinaca i zajednica i transformišući se u prostore brige, dijaloga i društvene otpornosti, u kojima kultura postaje važan resurs za unapređenje zdravlja i kvaliteta života. Razmena iskustava iz različitih evropskih sredina potvrdila je značaj međusektorske saradnje, inkluzivnih praksi i razvoja muzeja kao sigurnih, otvorenih i društveno odgovornih prostora.

Program Konferencije može da se vidi na sajtu NEMO asocijacije, obogaćen snimcima sa panela, kao i bibliotekom raznovrsnih izveštaja i publikacija na zadatu temu - klikni na Resource hub on wellbeing.

©Artis Center 2026